Kod svake osobe anksioznost se drugačije ispoljava. Takođe, ne postoji jedan način prevazilaženja ovog stanja. Nekada je potrebno mnogo vremena da pronađemo svoju formulu. Ali, važno je da znamo da ta formula postoji i čeka da je otkrijemo. Nekada imamo više motivacije i samopouzdanja, nekada se umorimo i čini nam se da je sve što radimo uzalud i da anksioznost nikada neće proći. Lično smatram da nam nečija priča može biti motivacija ili inspiracija i to je razlog što sam odlučila da na blogu, pored mojih priča, postavljam i vaše priče. Na redu je priča u muškom rodu. I priča je o OKP (opsesivno-kompulsivnom poremećaju). Kada sam pročitala celu priču, shvatila sam da i ovaj dečko u svemu ovome vidi nešto dobro i da ipak veruje da će se sve srediti, mada mi u početku nije delovala kao priča koja će nekoga ohrabriti.
Kada se prvi put dogodilo nešto da pomisliš da imas problem?
Prvi napad panike dobijam u ljeto 2007, u školi. Nisam imao pojma šta je to, ni zašto se dogodilo. Brzo odlazim u toalet, da bi me poslije poslali kući. Kod kuće je sve bilo super, odmah se sve smirilo. Par dana poslije odlazim doktoru, radim nalaze gdje pokazuje povišenu sedimentaciju. Na tome se sve završilo, još par dana sam u školi vukao neki strah, kroz 7 dana sve se vratilo na staro.
Da li si sam sebi na Google postavio dijagnozu ili ti je anksioznost utvrđena kod stručnog lica? Kako si se nosio sa tom informacijom?
Dijagnoza nije postavljena narednih 8 godina. Porodica i ja smo sve pripisivali nekoj slučajnosti. Poslije tog napada 2007., pa sve do 2013. godine nisam imao problema. U jesen 2013. se javlja ponovo napad panike i ovaj put je ostao trajno, pa i dan danas. Tada kreće moje istraživanje na tu temu. Od klaustrofobije, depresije, anksioznosti, itd. 2015. godine sam konačno utvrdio, po mom misljenju, da imam OKP (opsesivno-kompulsivni poremećaj). Kasnije sam se javio ljekaru psihijatru koji je to i potvrdio.
Tada još nisam znao detaljno šta je to, bio sam sretan da nije nešto ozbiljnije.
Šta je najbolje, a šta najgore, što ti se dogodilo dok si imao najjaču anksioznost?
Malo je dobrih stvari koje sam pronašao u svemu tome. Postao sam dosta povučeniji, iako sam prije bio hiperaktivan, počeo sam da vidim probleme drugih ljudi, osjecajnija osoba, pažljivija. To je „bolest“ koja se teško vidi izvana, ali čovjeka pojede iznutra. Što se tiče loših stvari, meni je OKP uskratio putovanja. Ne mogu da noćim nigdje osim kod kuće, ne mogu da se vozim na duge relacije autobusom, jer dobijem strah, napad panike. Putovanje autobusom od preko 30 minuta je postalo nezamislivo. Čak i ako skupim snage da negdje odem na putovanje, ja budem „pokisao“, dosadno mi je, nezanimljivo i jedva čekam da idem kući.
Pored svega ovoga prisutna je nervoza u stomaku, pa pri samoj pomisli da negdje treba ici ja ne mogu da spavam, ne mogu da jedem, da se opustim, a najgore od svega je konstantan osjećaj da moram u toalet. Postalo me stid da idem u wc, dozivljavam to na totalno drugačiji način od ostalih ljudi. Ne znam zašto, ali odlazak u toalet na javnom mjestu je nezamisliv, katastrofa.
Kada i kako si odlučio da uzmeš stvar u svoje ruke?
Kad sam upisao fakultet, koji je u drugom gradu, zadnjih 7 dana pred polazak, počeo sam da se gubim. Sama pomisao da putujem autobusom svaki dan me je izluđivala. Stanovanje u tom gradu nije bilo opcija, jer ni to ne mogu. Prvi dan fakulteta je dan koji definitivno želim zaboravit. Kroz desetak dana sam se uhodao i sve se vratilo u normalu. Strahovi su ostali, ali je fakultet „ušao“ u moju zonu komfora. Ujedno, prvog dana fakulteta javio sam se psihijatru, koji je insistirao samo na terapiji razgovorom.
Poslije par odlazaka, odlučio sam da to nije to, meni sigurno samo pričanje neće pomoći. Fakultet je išao po planu, a tek u proleće 2016. godine se javljam drugom doktoru koji mi pripisuje tablete, koje i danas koristim. Ja funkcionisem u zoni komfora bez problema, dok odlasci, putovanja i odsustva od kuće predstavljaju i dalje nesavladivu prepreku. Na žalost, sve ovo mi utiče i na posao. Mnogo dobrih stvari i putovanja sam propustio kroz školovanje zbog anksioznosti, nadam se da neću propustiti i na poslu.
Šta ti je najviše pomoglo na putu prevazilaženja anksioznosti?
Trenutno mi je ova situacija sa koronom super došla, jer niko nigdje ne zahtjeva da se ide. Nikakvih problema nemam već par mjeseci. Tablete sam sveo na mimimum. Anksioznost prvenstveno smanjujem, nažalost, izbjegavanjem.
Iako odlazim na grupne i individualne terapije, ne vidim neki veliki napredak te sam se pomirio da će ovaj problem, ukoliko sam ne nestane vremenom, ostati sa mnom cijelog života. Kada sam baš loše, a naiđu nekada i takvi trenuci, volim da vozim biciklo, igram šah i šetam, to me najviše opušta.
Kakvu poruku imaš za one koji sada misle da njihova anksioznost nikada nece proći?
Svi koji imaju sličnih problema obavezno da se jave ljekaru. Sami se riješiti neće. Nije nikakva sramota imati problem, šta više, kroz cijeli proces izliječenja koji prolazim upoznajem sebe, ispravljam svoje nedostatke. Nijedan put nije lagan, pa ni ovaj, ali uporan sam i siguran sam da ću izdržati! Pričajte sa prijateljima, roditeljima, partnerom o svom problemu. Razgovor uvijek pomaže. Jednom kad svi progovore, kad narodne mase shvate da je to realni problem, svima ce biti lakše pričati o tome, a i nama koji na neki način krijemo to.
Anonimno.
Hvala anonimnom. 🙂
Ovo kao da sam ja pisala. Ista dijagnoza. Nisam putovala na duže od 1999.
prepisan dio mog zivota. strašno je to. razumije samo onaj tko je to prošao.
Težak i uporan poremećaj.Svega si svjesan a opet ne možes da se odupreš.Potrebna je jaka volja uz lijekove naravno i da se to izgura.Prvo i osnovno pustiti misli nek naviru ne analizirati ih i opet ponavljam ne kompulzirati tj ne ponavljati bol ce biti jaka ali vremenom mora isčeznuti.Ja to imam i borim se sa tim.