Anksioznost nije neprijatelj, već glas koji nas poziva

Anksioznost je strašna kada nas stegne, kada ubrza disanje, kada zamagli naš pogled na svet. Ali je ona zapravo uplašena verzija nas koja nas moli da je čujemo.

Dugo sam pokušavala da utišam anksioznost. Da je nadjačam razonodom, produktivnošću, pa sam mislila da je stvar u borbi ili povlačenju od života. Ali ona se uvek vraćala upornija, glasnija, odlučna da me drži za ruku dok je konačno ne saslušam. I nije popuštala dok nisam bila spremna. Ostale smo same i tišina između nas. U toj tišini nije više bila pretnja. Bila je neizgovorena potreba. Bila je mala. Bila je ja, ostavljena u nekom ćošku sopstvenog bića, čekajući da je pogledam.

Anksioznost nije nešto što treba pobediti. Ona je poziv, da stanemo, da se vratimo sebi. Da oslušnemo gde smo se izgubili, zašto smo previše pažnje dali anksioznim mislima i zašto nam je duša postala nepoverljiva u nas same.

Kada je zaista čujemo, tu počinje ozdravljenje.

Šta nam zapravo poručuje anksioznost?

Anksioznost nam poručuje da se vratimo na mesto gde smo sebe ostavili, u one trenutke kada nismo smeli da budemo umorni, ljuti, ranjivi, nesavršeni.
Podseća nas da nas ne čini vrednima to što smo jaki, već to što smo istiniti.

Anksiozost nam govori da ne možemo više da funkcionišemo na autopilotu, ignorišući sopstvene potrebe, potiskujući osećanja kao da nemaju težinu.
Govori nam da nismo stvoreni da nosimo sve terete sveta sami.

Anksioznost nam poručuje da smo predugo pokušavali da budemo dobri za sve.
Ona raste iz tihe unutrašnje pobune protiv uloga koje nas guše i traži da prestanemo da merimo svoju vrednost tuđim očekivanjima.

Anksioznost nam poručuje da su naše granice bile prečesto pregažene.
Ne moramo se dokazivati dajući više nego što imamo.
Nije naša odgovornost da spašavamo sve oko sebe, niti da gorimo da bismo druge grejali.

Anksioznost nam poručuje da telo pamti sve ono što smo potiskivali.
Svaki trenutak kada smo ćutali dok smo želeli da vrištimo, kada smo trčali dok nas je srce molilo da stanemo.
Telo sada viče jer više ne želi da bude izmoreno.

Anksioznost nam poručuje da pokušavamo da kontrolišemo svet zato što ne znamo kako da utešimo sebe.
Ne traži da znamo sve odgovore, već da naučimo da budemo uz sebe kad odgovora nema ili kada neizvesnost vlada.

Anksioznost nam poručuje da ništa spolja neće popuniti prazninu iznutra (novi posao, preseljenje, partner, priznanje).
Ono što nam treba je život sa sobom, život koji ima koren, smisao i razumevanje sebe.

Anksioznost nam poručuje da smo sami sebi često najsuroviji sudija.
Ne treba nam još više discipline. Treba nam podrška, toplina i razumevanje koje smo godinama uskraćivali sebi.

Anksioznost nam poručuje da sigurnost ne dolazi spolja.
Neće doći kada sve sredimo, obezbedimo, predvidimo.
Dolazi iznutra, iz osećaja da možemo biti uz sebe čak i kad nas svet ne razume. I kada počnemo da verujemo da ćemo umeti da se nosimo sa svim što nas snađe.

Anksioznost nam poručuje da postoji u nama bol. Nešto u nama pati, a ne puštamo sebe da to pogledamo. 
Ne dolazi da nas muči, već da nas podseti da ne možemo ceo život da odlažemo da se pozabavimo nama. Kada počnemo da slušamo bol, ne mora više da vrišti.

Anksioznost nam poručuje da smo predugo živeli u raskoraku između onoga što jesmo i onoga što smo mislili da moramo biti.
Poziva nas da prestanemo da živimo po starim obrascima koji nas više ne štite, već guše.

Anksioznost nam poručuje da više ne možemo da zanemarujemo svoje potrebe zarad mira koji nas iznutra razara.
Da zaslužujemo život koji nas ne umara do srži.

Anksioznost nam poručuje da ono za čime tragamo nije još jedan cilj ili uspeh.
To je dom u sebi, mesto gde možemo da odahnemo, čak i kad ništa nije savršeno.

Anksioznost nam poručuje da počnemo ponovo da verujemo svojoj intuiciji, svom unutrašnjem glasu. Zato što smo ga prečesto potiskivali, sada analiziramo svaki svoj korak.
Ali naš osećaj nije nestao. Samo čeka da mu ponovo verujemo.
Anksioznost nam pruža ruku da obnovimo most prema sebi.

Nije lako slušati anksioznost. Njene poruke često dolaze zamotane u strah, bol i nemir.
Ali kad stanemo ispred nje, bez bežanja, bez borbe, počinjemo da čujemo da nismo izgubljeni, već tražimo sebe, svoj mir i svoju slobodu.

Anksioznost nije kraj puta, već početak jednog dubljeg, smislenijeg načina postojanja. Sada znamo: ne moramo od nje bežati, već je slušati.

Kurs
Knjiga