Seanse.
Podrška.
Udruženje.
Mentalne prepreke nas sprečavju da živimo život „punim plućima“ i često čine da se osećamo anksiozno. Važno je da znate da ih možete otkloniti i da se možete osećati mnogo bolje. I to nije lak zadatak…
Svi se ponekad osećaju zabrinuto i anksiozno, ali ako su vaše brige i strahovi toliko česti da ometaju vašu svakodnevnicu i opuštanje, možda imate generalizovani anksiozni poremećaj…
Prevazilaženje anksioznosti je u mom slučaju bio proces stvaranja dobrih, pozitivnih navika na kojima sam morala raditi dugo, a ono od čega počinjete jesu pozitivne misli.
Moram da budem realna, odmah na početku. Teško je biti ranjiv. Veliki broj ljudi koji pate od anksioznosti nisu raspoloženi za druženje ili vezu…
Nekada je najteži deo da se osetimo shvaćenim od strane najbližih osoba, zbog stigme i nerazumevanja paničnih napada. Prvi put kada sam imala napad panike, imala sam 20 godina i čekala sam ispred amfiteatra da me prozovu da uđem na ispit…
Nekada imamo više motivacije i samopouzdanja, nekada se umorimo i čini nam se da je sve što radimo uzalud i da anksioznost nikada neće proći. Lično smatram da nam nečija priča može biti motivacija ili inspiracija…
Ako patite od anksioznosti, verovatno imate komplikovan odnos sa svojim umom. Osećate kao da vas um “muči”. Šalje vam misli koje vas upozoravaju čega biste se trebali bojati i užasnim stvarima koje bi vam se mogle dogoditi….
Ako ste hipohondar, vi stalno brine o tome da ćete se razboleti (ili ste već bolesni), primećujete simptome, obično vrlo ozbiljnih bolesti, kada pročitate ili čujete nešto o nekoj bolesti, vrlo brzo “iskusite” najčešće simptome iste bolesti. Skloni ste preispitivanju svog telesnog zdravlja…
Pomozite sebi, ugodite sebi, radite koliko god možete samo ono što želite, ne pravdajte se ljudima oko vas ukoliko vas ne razumiju, tražite nove zanimacije, zaljubite se ako treba, dajte otkaz i promijenite posao (ja sam to učinila i neopisivo je pomoglo), odselite se u drugi grad/državu- jednom rječju učinite sve, ma koliko ekstremno bilo…
Kad ulazite u bioskop, restoran ili bilo koji drugi javni objekat, tražite li izlaz? Sedite li blizu izlaza ili bar posmatrate izlaz? Donedavno sam to radila sve vreme (sada samo ponekad) i mislim da mi je to dodatno stvaralo anksioznost dok sam na javnom mestu, jer je preovlađujuća misao u tim trenucima uvek bila „Kako da što pre odem odavde?“…