Anksioznost nije neprijatelj, već glas koji nas poziva Anksioznost je strašna kada nas stegne, kada ubrza disanje, kada zamagli naš pogled na svet. Ali je ona zapravo uplašena verzija nas koja nas moli da je čujemo. Dugo sam pokušavala da utišam anksioznost. Da je...
Anksioznost menja način na koji doživljavamo sebe i svet. Kada se prvi put suočimo s njom, imamo osećaj da smo izgubljeni u sopstvenom umu, da je sve što smo znali dovedeno u pitanje. Ali anksioznost, koliko god teška bila, nije kraj priče, nego put. Put koji nije...
Anksioznost dolazi prerušena u oblik brige i upozorenja, šapućući laži koje nas parališu. Iako su te laži ispunjene dobrim namerama (da nas zaštite i pripreme na sve moguće scenarije), one nas odvode u začarani krug nepoverenja u sebe i svet. Hajde da ih...
Većina ljudi zna da je zdrava ishrana važna u kontroli težine, prevenciji bolesti i usporenijem starenju. Ali ono što mnogi ljudi ne povezuju jeste da hrana koju jedemo može značajno da promeni naše raspoloženje i utiče na naše mentalno zdravlje…
Zamislite formiranje dijamanta, pod ogromnim pritiskom i visokom temperaturom, ugljenik se pretvara u dijamant, jedan od najdragocenijih dragulja na svetu. Ovaj proces, iako je intenzivan i ekstreman, moćna je metafora za transformacioni potencijal anksioznosti.
Prvi put mi je na pamet palo ovo pitanje kada sam prolazila kroz ko zna koji po redu napad anksioznosti. Toliko dugo je trajao da sam počela da se pitam šta radim pogrešno? Strah je prešao u bes. Da li ja time što se fokusiram na simptome anksioznosti prizovem iste, i ne samo prizovem, nego i produžim trajanje napada anksioznosti?
Ne možemo da kontrolišemo svoje misli i emocije.
Možemo da kontrolišemo da li im verujemo, da li se vezujemo za njih i identifikujemo se sa njima.
Da li ću ja poludeti? Pitanje koja sam postavila sebi bezbroj puta. Osećala sam da sam „na ivici“ i da je gubitak razuma neizbežan. Bila sam opsednuta idejom da ću izgubiti kontrolu nad svojim umom i da će se onda nešto strašno dogoditi. Posebno me je plašilo da ću poludeti pred porodicom, prijateljima ili potpunim strancima i da ću se onda ponašati na neki neprikladan način, možda i bizaran ili čak nasilan. I šta će pomisliti o meni?
Dobro mentalno zdravlje pozitivno utiče na svakodnevni život, odnose sa drugim ljudima i fizičko zdravlje. Međutim, ovaj odnos funkcioniše i u drugom pravcu. Određeni faktori u životima ljudi, međuljudske veze i fizičko zdravlje mogu doprineti poremećajima mentalnog zdravlja…
U jednom trenutku svog života (podužem trenutku) upala sam u takvo stanje anksiznosti da nisam mogla da izađem iz stana. Osećala sam se kao najnesposobnije biće na planeti. Bila sam u zatvoru sopstvenog uma. Kada to pričam nekome ko nije doživeo anksioznost i depresiju na svojoj koži, ljudi pomisle da sam bila fizički sprečena ili stvore u glavi sliku žene koja leži, koja se ne oseća dobro, možda je bleda i mršava i izgleda bolesno. A ja sam u stanu bila dobro i izgledala spolja normalno. Problem je bio u meni…
Uvek sam verovala da sam anksiozna osoba, da je to deo mene, deo mog identiteta. Takva rođena, takva ću morati da ostanem zauvek. Dok je nisam prevazišla i shvatila da hroničnu anksioznost ne moram da osećam svakodnevno, iako ću anksioznost osetiti s vremena na vreme…
O anksioznosti se u poslednje vreme piše u smislu bolesti 21. veka. Smatra se da je nastupila epidemija mentalnih poremećaja, od kojih je anksioznost najčešći. Medicina se ozbiljno bavi anksioznošču, otkrivaju se novi lekovi sa dokazanim pozitivnim efektima. Na tržištu se nude brze metode za otklanjanje simptoma anksioznosti, a anskioznih osoba je sve više. Dakle, tretiranje anksioznosti kao bolesti ne funkcioniše…
Praznici su, kažu, najlepše doba godine. Za većinu osoba ovo doba jeste radostan period. Ali za one koji se u ovim trenucima suočavaju sa nedaćama (zdravstvenim problemima, usamljenošću, gubitkom voljene osobe, finansijskim poteškoćama…), praznici mogu biti jedno od najtežih perioda u godini. Možda nam baš tradicija i nametnuto očekivanje radosti i sreće izazivaju tugu, bol, anksioznost i depresivno raspoloženje…
Evolucija nam je uobličila umove na način da smo skoro neizbežno osuđeni na psihološku patnju: da stalno brinemo, tragamo za opasnostima, da se upoređujemo, procenjujemo i kritikujemo sebe, da se usredsređujemo na ono što nam nedostaje, da budemo nezadovoljni onim što imamo i da zamišljamo zastrašujuće buduće situacije, od kojih se većina nikada neće obistiniti. Nije ni čudo što smo u sve većoj meri anksiozni i depresivni…
Donošenje odluka (velikih i malih) ponekad može biti teško. Svi smo iskusili neodlučnost. Ali anksioznost može narušiti našu sposobnost da normalno donosimo odluke. Umesto toga, preterano razmišljamo, odugovlačimo sa odlukama zbog neizvesnosti koju osećamo, pitamo se da li će naša odluka uticati nepovoljno na našu budućnost, brinemo da ne pogrešimo pri izboru…
Većina ljudi zna da je zdrava ishrana važna u kontroli težine, prevenciji bolesti i usporenijem starenju. Ali ono što mnogi ljudi ne povezuju jeste da hrana koju jedemo može značajno da promeni naše raspoloženje i utiče na naše mentalno zdravlje…
Želim da istaknem činjenicu da je anksioznost, pre svega, normalna emocija. Doživljavamo je svi u manjoj ili većoj meri u toku dana, jer je to odgovor našeg tela koji treba da nas zaštiti od potencijalne opasnosti…
Na mnogo načina, anksioznost je teška. Preplavljuje naša čula, obuzima naše misli i telo. Zato ne bi trebalo da nas čudi što može uticati i na naš govor…
Anksioznost NIJE bolest. U redu, možemo da prihvatimo da nije bolest. Ali očigledno, nešto nije u redu sa nama, pa šta je to? Da bismo bolje razumeli šta se događa u našem telu i zašto se tako osećamo, moramo da razložimo anksioznost i da identifikujemo komponente ovog problema koji tako očajnički želimo da rešimo…
Svi prepoznajemo i razumemo anksioznost kada se pokrene događajem koji izaziva strah ili stres. Ipak, anksioznost je mnogo manje shvaćena kada je naš stalni pratilac, deo pozadinske buke u našim glavama svakodnevno. U tim situacijama je najverovatnije da je anksioznost postala navika…
Imati intruzivne ili nametljive misli je strašno, preteško i bolno. Često se osećamo kao da smo jedini na svetu koji tako nešto mogu da pomisle, sramota nas je, mislimo da smo u tome sami, ne shvatamo zašto se to baš nama dešava i toliko mogu biti uporne da pomislimo da nikada neće proći. Ja sam imala intruzivne misli. Čak mi se i sada povremeno jave. Volim da kažem da su intruzivne misli simptom anksioznosti našeg uma…
Jednom su me skoro ubedili u to da je sve u mojoj glavi. Prošlo je neko vreme od kad nisam izlazila iz kuće i ljudi oko mene su počeli da brinu. Ja sam najviše brinula, razume se, ali sam na neki način osećala i znala da tako mora u tom trenutku. Kako je prolazilo vreme, ljudi su pokušavali da me posavetuju. Najčešće su me ubeđivali da prestanem sa tim (glupostima) i da je sve u mojoj glavi. Njihova namera je bila ispravna, ali često saveti ne pomažu, šta više, u nekim slučajevima mogu da pogoršaju anksioznost…
Za nas koji smo je iskusili, jasno je zašto anksioznost može biti strašna. Uprkos tome što je prirodan odgovor na stres, anksioznost i anksiozni poremećaji mogu da preuzmu kontrolu nad našim životima. Pored mnogih neprijatnih simptoma, možemo osetiti drhtanje, preznojavanje, vrtoglavicu i da… bol u grudima.
Anksioznost, depresija, osećaj krivice i strahovi dešavaju se osobama koje su sklone da žive u svojim mislima, koje su često povezane sa budućnošću ili prošlošću i retko su fokusirane na sadašnjost…