Seanse.
Podrška.
Udruženje.
Zamislite formiranje dijamanta, pod ogromnim pritiskom i visokom temperaturom, ugljenik se pretvara u dijamant, jedan od najdragocenijih dragulja na svetu. Ovaj proces, iako je intenzivan i ekstreman, moćna je metafora za transformacioni potencijal anksioznosti.
Prvi put mi je na pamet palo ovo pitanje kada sam prolazila kroz ko zna koji po redu napad anksioznosti. Toliko dugo je trajao da sam počela da se pitam šta radim pogrešno? Strah je prešao u bes. Da li ja time što se fokusiram na simptome anksioznosti prizovem iste, i ne samo prizovem, nego i produžim trajanje napada anksioznosti?
Da li ću ja poludeti? Pitanje koja sam postavila sebi bezbroj puta. Osećala sam da sam „na ivici“ i da je gubitak razuma neizbežan. Bila sam opsednuta idejom da ću izgubiti kontrolu nad svojim umom i da će se onda nešto strašno dogoditi. Posebno me je plašilo da ću poludeti pred porodicom, prijateljima ili potpunim strancima i da ću se onda ponašati na neki neprikladan način, možda i bizaran ili čak nasilan. I šta će pomisliti o meni?
Dobro mentalno zdravlje pozitivno utiče na svakodnevni život, odnose sa drugim ljudima i fizičko zdravlje. Međutim, ovaj odnos funkcioniše i u drugom pravcu. Određeni faktori u životima ljudi, međuljudske veze i fizičko zdravlje mogu doprineti poremećajima mentalnog zdravlja…
U jednom trenutku svog života (podužem trenutku) upala sam u takvo stanje anksiznosti da nisam mogla da izađem iz stana. Osećala sam se kao najnesposobnije biće na planeti. Bila sam u zatvoru sopstvenog uma. Kada to pričam nekome ko nije doživeo anksioznost i depresiju na svojoj koži, ljudi pomisle da sam bila fizički sprečena ili stvore u glavi sliku žene koja leži, koja se ne oseća dobro, možda je bleda i mršava i izgleda bolesno. A ja sam u stanu bila dobro i izgledala spolja normalno. Problem je bio u meni…
Uvek sam verovala da sam anksiozna osoba, da je to deo mene, deo mog identiteta. Takva rođena, takva ću morati da ostanem zauvek. Dok je nisam prevazišla i shvatila da hroničnu anksioznost ne moram da osećam svakodnevno, iako ću anksioznost osetiti s vremena na vreme…
O anksioznosti se u poslednje vreme piše u smislu bolesti 21. veka. Smatra se da je nastupila epidemija mentalnih poremećaja, od kojih je anksioznost najčešći. Medicina se ozbiljno bavi anksioznošču, otkrivaju se novi lekovi sa dokazanim pozitivnim efektima. Na tržištu se nude brze metode za otklanjanje simptoma anksioznosti, a anskioznih osoba je sve više. Dakle, tretiranje anksioznosti kao bolesti ne funkcioniše…
Praznici su, kažu, najlepše doba godine. Za većinu osoba ovo doba jeste radostan period. Ali za one koji se u ovim trenucima suočavaju sa nedaćama (zdravstvenim problemima, usamljenošću, gubitkom voljene osobe, finansijskim poteškoćama…), praznici mogu biti jedno od najtežih perioda u godini. Možda nam baš tradicija i nametnuto očekivanje radosti i sreće izazivaju tugu, bol, anksioznost i depresivno raspoloženje…
Evolucija nam je uobličila umove na način da smo skoro neizbežno osuđeni na psihološku patnju: da stalno brinemo, tragamo za opasnostima, da se upoređujemo, procenjujemo i kritikujemo sebe, da se usredsređujemo na ono što nam nedostaje, da budemo nezadovoljni onim što imamo i da zamišljamo zastrašujuće buduće situacije, od kojih se većina nikada neće obistiniti. Nije ni čudo što smo u sve većoj meri anksiozni i depresivni…
Donošenje odluka (velikih i malih) ponekad može biti teško. Svi smo iskusili neodlučnost. Ali anksioznost može narušiti našu sposobnost da normalno donosimo odluke. Umesto toga, preterano razmišljamo, odugovlačimo sa odlukama zbog neizvesnosti koju osećamo, pitamo se da li će naša odluka uticati nepovoljno na našu budućnost, brinemo da ne pogrešimo pri izboru…