Prvi put mi je na pamet palo ovo pitanje kada sam prolazila kroz ko zna koji po redu napad anksioznosti. Toliko dugo je trajao da sam počela da se pitam šta radim pogrešno? Strah je prešao u bes. Da li ja time što se fokusiram na simptome anksioznosti prizovem iste, i ne samo prizovem, nego i produžim trajanje napada anksioznosti?

Kada sam tek počela da se suočavam sa simptomima i senzacijama anksioznosti, nisam ni pomišljala da ja imam neku ulogu u tome. Bila sam sigurna da se jednostavno desi, niotkuda. I nisam verovala kada negde pročitam da sve kreće od misli. Pa nisam ja htela da se osećam loše.

Anksioznim mislima i brigama sam se bavila otkad znam za sebe. Nisam mogla da se oslobodim zabrinjavajućih misli koje su mi se motale glavom. Iščekivanje najgoreg mogućeg scenarija je bila moja svakodnevnica. Mnogo ovih misli je bilo usredsređeno na to kako ću se ja snaći ako se nađem u nekoj novoj situaciji, za koju nemam plan, a samim tim ni kontrolu. Opravdanje za gubljenje vremena na konstantno analiziranje i produbljivanje problema koji se nikada neće desiti mi je bilo to da sam tako spremna na sve i da ništa ne može da me iznenadi. A zašto sam uopšte poželela da me ništa ne iznenadi?

Sve te brige su me dovele do daljih i dubljih razmišljanja. Navika se polako gradila, kao i uverenja da tako treba. Ciklus je izgledao ovako: anksiozne misli su me vodile ka emocijama straha, strepnje, stida i sumnje, a onda bih sve uradila da izbegnem da strah osetim. Ako bih izbegla da uradim nešto što me plaši i radila nešto što me smiruje, na kratko bih se osetila dobro. Spasila sam se. Tako sam postepeno uspela život da zamenim preživljavanjem.

Kad bih se probudila, prvo bih pomislila: gde je anksioznost? Šta osećam sada u telu? Ili bih odmah skenirala misli u glavi. Istina je, kada smo u začaranom krugu anksioznosti, stalno ćemo očekivati simptome. Toliko smo navikli da su tu. Može zvučiti čudno, ali ja sam imala utisak da mi nedostaje kada je ne osećam. Bila sam opsednuta anksioznošću i svime što ona nosi sa sobom.

Prva greška koju sam pravila

Pokušavala sam na sve načine da je se oslobodim. Sve sam probala. Čitala sam mnogo o njoj, pričala sa drugima otvoreno o tome šta me muči, čitala iskustva drugih ljudi po forumima, išla i kod stručnog lica. Ono što nisam znala tada je da što više pokušavamo da se oslobodimo anksioznosti, to je više „pozivamo“ da ostane. Anksioznost je emocija. Ne bi bilo dobro ni da je uopšte ne osećamo. Ono što nas zaista muči je naša reakcija na anksioznost i njene simptome i senzacije. Nije bilo potrebno otupeti na tu emociju, trebalo je da naučim kako sa njom. Kako da iskorenim onu koja me ometa svakodnevno i parališe, a kako iskoristiti onu koja me motiviše.

Prihvatila sam da nikada neću moći da se potpuno oslobodim svih neprijatnih osećaja. Ali sam uspela da se oslobodim toga da misli i emocije kontrolišu moje postupke i život. Emocija je mnogo i svaka se dešava sa razlogom. Kroz život ću se suočavati sa neprijatnostima, dešavaće se neplanirane situacije u svakom slučaju. Umesto da se bavim time šta može da pođe po zlu, ojačala sam veru u sebe da ću se snaći šta god da se desi.

Greška broj dva

Energija ide tamo gde ide pažnja. Da li ste već čuli za ovu izreku? Ja sam je protumačila na svoj način: ono na šta se fokusiramo, to raste. To je greška koju sam napravila bezgbroj puta. Kada je ne bih osećala nekoliko dana, ponovo bih se pitala šta nije u redu i plašila bih se da će se vratiti jača. Zato mi se hronična anksioznost iznova vraćala. Moje opterećivanje njom je dovodilo do toga. Stram od straha je činio da se ukočim, onda mozak pomisli da sam u nekoj opasnosti i igranka počinje ponovo.

Što se više fokusiramo na našu anksioznost, to joj dajemo veću snagu. Dakle, ako želimo da ne osećamo anksioznost, jedna od najgorih stvari koju možemo da uradimo je da pokušamo da ne osećamo anksioznost.

Kada sam zaista shvatila da svojoj anksioznosti pridajem previše pažnje, shvatila sam šta treba da radim. Počela sam da je ignorišem. Teško je to, teško je biti spreman i u redu sa tim osećajima u glavi i telu, a ostati hladan i ne reagovati. Ali to se vežba. Polako mi je postajalo svejedno gde će me uhvatiti i koliko će to trajati. Postepeno sam prestala da čitamo njoj, da pričam o njoj. Na pitanje kako sam, počela sam da odgovaram: super. Postalo mi je svejedno šta će drugi pomisliti ako vide da sam loše, jer nisam ništa loše uradila. To je bio deo mene. Pustila sam je da ide sa mnom svuda.

Anksioznost je deo nas koji pokušava da nas zaštiti od svega. I što se mi osećamo uplašenije, to nas više i jače opominje. Što mi manju reakciju imamo na njene opomene, to ona počinje ređe da nas opominje i manjim intenzitetom. I sama anksioznost počinje da ima poverenja u nas da ćemo se snaći i preživeti.

Zašto se uopšte toliko fokusiramo na anksioznost?

Glavni razlog je činjenica da smo mi anksiozni ljudi oduvek. Znate li koliko je teško prestati razmišljati o nečemu baš kad kažemo sebi da o tome ne razmišljamo? Naročito kada je ono što nam je privuklo pažnju jednako snažna emocija kao anksioznost. Samo ne razmišljajte o ljubičastom slonu! Evo u glavi ljubičastog slona.

Niko ne želi da oseća strah, kao ni ostale simptome i senzacije anksioznosti. Užasan je osećaj imati u telu sve pripremljeno za „bori se ili beži“ momenat, a kada se okrenemo oko sebe nema realne opasnosti. Ako nema opasnosti, onda nemamo objašnjenje zašto nam se srce uzlupalo, zašto plitko dišemo i zašto nam se u glavi dešava haos. Šta onda s tim osećajima? Prvi instikt je oslobodi se toga. Kad god bih postala preterano uznemirena u svojim svakodnevnim aktivnostima (što je bilo prečesto), moj prirodni odgovor je bio da pokušam da se otarasim anksioznosti. I upravo to je samo pogoršalo problem. Anksioznost je zapravo rasla što sam više pokušavala da je izbacim.

Anksioznost je zastrašujući osećaj. Imati nekontrolisane misli koje dovode do vrtoglavog osećaja straha nije zabavno. Kao rezultat toga, pokušavamo da se tog osećaja rešimo što je pre moguće. Uklanjanje naše pažnje sa anksioznosti je teško jer ne možemo da se ne fokusiramo na to koliko se prestravljeno osećamo. I nije to jedini problem. Kada jedan napad prođe, strepimo od sledećeg. Toliko ne želimo da se ponovi, da samo razmišljamo o tome kako da ga sprečimo. Opet fokusiranje na anksioznost.

Šta možemo da uradimo umesto da se fokusiramo na anksioznost? Odgovor leži u pažnji. Promena fokusa može drastično poboljšati naše mentalno stanje.

Kada sam se zapitala da li se previše fokusiram na svoju anksioznost, postalo mi je jasno da sam već bila opsednuta. Pitanja koja su me držala u začaranom krugu: zašto sam doživela anksioznost, kako da baš ja nju imam i kako da je se otarasim? Ali ta pitanja su me još više ubacila u centrifugu. To je život u budućnosti i lebdeći osećaj koji me drži podalje od dubokoh udaha u sadašnjem trenutku. Imala sam utisak da živim u svojoj glavi, opterećujući se brigama, problemima, a onda se opterećujem zašto se opterećujem i da li ću se tako razboleti ili poludeti.

Od čega početi?

Prvo treba da odlučimo da promenu želimo. Razmisliti o tome kako želimo da se osećamo. To je značilo da fokus preusmerimo sa problema na rešenje. Umesto da se fokusiram na vrtoglavicu, ja je ostavljam sa strane i fokusiram se na to kako da se osećam samopouzdano i opušteno.

Shvatajući da je sve pojačano na osnovu toga koliko pažnje mu posvećujemo, dolazimo i do toga da nam fokusiranje na ono što ne želimo samo šteti. Kada prihvatimo anksioznost koju osećamo, onda je vreme da usmerimo pažnju na to kako želimo da se osećamo. Možemo da naučimo da se fokusiramo na ono što može „poći po dobru“.

Pitanja koja pomažu da se sa fokusiranja na anksioznost prebacimo na prevazilaženje anksioznosti:

1. Šta mi je danas fizički potrebno? Šta mogu da uradim da zadovoljim ove potrebe?
2. Šta mi je danas emotivno potrebno? Šta mogu da uradim da zadovoljim ove potrebe?
3. Šta mi je danas mentalno potrebno? Šta mogu da uradim da zadovoljim ove potrebe?
4. O čemu trenutno ne treba da brinem?
5. Šta danas ne moram da postignem?
6. Granice koje treba da postavim prema drugim ljudima?
7. Kako ću se tešiti kada se mučim?

Ne možemo da kontrolišemo da li ćemo u životu osetiti anksioznost. Možemo da kontrolišemo kako ćemo na njih gledati i kako ćemo njima upravljati.

Važno je da znate da niste sami!

Kontakt za zakazivanje individualnih seansi: info@anksioznioptimista.com.
Danijela Mladenović, Okupacioni terapeut, mast.terap. ?