Seanse.
Podrška.
Udruženje.
Prvi put mi je na pamet palo ovo pitanje kada sam prolazila kroz ko zna koji po redu napad anksioznosti. Toliko dugo je trajao da sam počela da se pitam šta radim pogrešno? Strah je prešao u bes. Da li ja time što se fokusiram na simptome anksioznosti prizovem iste, i ne samo prizovem, nego i produžim trajanje napada anksioznosti?
Ne možemo da kontrolišemo svoje misli i emocije.
Možemo da kontrolišemo da li im verujemo, da li se vezujemo za njih i identifikujemo se sa njima.
Da li ću ja poludeti? Pitanje koja sam postavila sebi bezbroj puta. Osećala sam da sam „na ivici“ i da je gubitak razuma neizbežan. Bila sam opsednuta idejom da ću izgubiti kontrolu nad svojim umom i da će se onda nešto strašno dogoditi. Posebno me je plašilo da ću poludeti pred porodicom, prijateljima ili potpunim strancima i da ću se onda ponašati na neki neprikladan način, možda i bizaran ili čak nasilan. I šta će pomisliti o meni?
Anksioznost je nejasan strah, bez očigledne opasnosti, uz očekivanje da će se nešto strašno dogoditi. Anksioznost ima ulogu da nas štiti, a naš organizam čini spremnijim kako bi se suočili sa određenom opasnošću. Zato tako jako osećamo simptome anksioznosti, koji su neprijatni. A najviše su neprijatni jer ne razumemo razlog njihovog postojanja kada ne vidimo oko nas realnu opasnost. Međutim, anksioznost nas ne upozorava samo kada smo u fizičkoj opasnosti, ona nas upozorava i kada smo u psihičkoj opasnosti…
Leto je verovatno godišnje doba koje najteže podnosimo. Simptomi su intenzivniji na jakom suncu, prati nas plitak dah, vrtoglavica, ubrzan rad srca, opšta slabost. Klonimo se sunca od straha da nam se ne dogodi “nešto loše”. Izlazak iz kuće može biti otežan. Neki će odlučiti da ne idu na more zbog visokih temperatura (ali i zbog udaljavanja od sigurnog mesta)…
Dobro mentalno zdravlje pozitivno utiče na svakodnevni život, odnose sa drugim ljudima i fizičko zdravlje. Međutim, ovaj odnos funkcioniše i u drugom pravcu. Određeni faktori u životima ljudi, međuljudske veze i fizičko zdravlje mogu doprineti poremećajima mentalnog zdravlja…
U jednom trenutku svog života (podužem trenutku) upala sam u takvo stanje anksiznosti da nisam mogla da izađem iz stana. Osećala sam se kao najnesposobnije biće na planeti. Bila sam u zatvoru sopstvenog uma. Kada to pričam nekome ko nije doživeo anksioznost i depresiju na svojoj koži, ljudi pomisle da sam bila fizički sprečena ili stvore u glavi sliku žene koja leži, koja se ne oseća dobro, možda je bleda i mršava i izgleda bolesno. A ja sam u stanu bila dobro i izgledala spolja normalno. Problem je bio u meni…
Uvek sam verovala da sam anksiozna osoba, da je to deo mene, deo mog identiteta. Takva rođena, takva ću morati da ostanem zauvek. Dok je nisam prevazišla i shvatila da hroničnu anksioznost ne moram da osećam svakodnevno, iako ću anksioznost osetiti s vremena na vreme…
Bilo mi je teško da prihvatim da sam drugačija. Anksiozna. Nisam volela da idem negde da ne bih drugima kvarila raspoloženje. Nisam htela ni da mi dođu, da me ne vide kako se borim sa svakodnevnicom. Posle potpunog povlačenja postala sam i socijalno neadekvatna. Šta li misle o meni kad primete da drhtim?
O anksioznosti se u poslednje vreme piše u smislu bolesti 21. veka. Smatra se da je nastupila epidemija mentalnih poremećaja, od kojih je anksioznost najčešći. Medicina se ozbiljno bavi anksioznošču, otkrivaju se novi lekovi sa dokazanim pozitivnim efektima. Na tržištu se nude brze metode za otklanjanje simptoma anksioznosti, a anskioznih osoba je sve više. Dakle, tretiranje anksioznosti kao bolesti ne funkcioniše…