Tretiranje anksioznosti kao bolesti ne funkcioniše

O anksioznosti se u poslednje vreme piše u smislu bolesti 21. veka. Smatra se da je nastupila epidemija mentalnih poremećaja, od kojih je anksioznost najčešći. Medicina se ozbiljno bavi anksioznošču, otkrivaju se novi lekovi sa dokazanim pozitivnim efektima. Na tržištu se nude brze metode za otklanjanje simptoma anksioznosti, a anskioznih osoba je sve više. Dakle, tretiranje anksioznosti kao bolesti ne funkcioniše.

Razlog je taj što nas model bolesti sprečava da naučimo da se nosimo sa anksioznošću, već se simptomi maskiraju na kratko, sve dok ponovo ne isplivaju na površinu. A isplivaće svaki put kada nam „mentalni imunitet“ padne, odnosno kada ne obraćamo dovoljno pažnje na sebe. Ukoliko ne odbacimo ovaj pogrešan model i ako se ne pozabavimo sobom i svojom dušom, anksioznost će uzimati maha.

Simptomi anksioznosti su izuzetno nelagodni i niko ne voli da se oseća tako. Nema mnogo fizičkih i emocionalnih osećanja koja su neprijatnija od anksioznosti. A obzirom da je nelagoda nepodnošljiva, pokušavamo da je sprečimo i iskorenimo anksioznost kao svaku drugu bolest. Pored svih metoda otklanjanja anksioznosti od farmakoterapije, preko holističkog pristupa, do psihoterapije, činjenica je da mi ostajemo prilično anksiozno društvo, sa stopom anksioznih poremećaja koja rapidno raste.

Zašto tretiranje anksioznosti kao bolesti ne funkcioniše?

Prvo, zato što anksioznost nije bolest. A drugo, anksioznost nije problem. Problem je u našem uverenju da je anksioznost po nas loša i da je treba izbegavati, sprečiti i iskoreniti. Ovo uverenje nas podstiče da se nosimo sa anksioznošću na načine koji je pogoršavaju i sprečavaju nas da ubiremo mnoge prednosti koje ova teška emocija može da ponudi.

Anksioznost ne ide nikuda. To je „samo“ jedna od emocija koju možemo da osetimo, a ne nešto opasno po nas (nelagodno da, ali opasno ne). Ona je moćna emocija koja je evoluirala da bismo mogli da naučimo da je dobro iskoristimo. Treba je poslušati kada nas upozori. Da nije nje, možda nikada ne bismo pomislili da smo u neskladu sami sa sobom. Možda nikada ne bi menjali ništa kod sebe. Anksioznost je most koji povezuje onaj deo nas koga smo svesni i deo nas koga nismo svesni (našu dušu). Rešenje nije u otklanjanju anksioznosti nečim izvan nas, već u promeni u nama.

Nažalost, što više izbegavamo i potiskujemo anksioznost, ona više raste, jer se fokusiramo na problem, a ne na rešenje problema ili otklanjanje uzroka problema. Ako jednostavno kažemo nekome da prestane da brine, briga će se sigurno povećati. Štaviše, dok potiskivanje smanjuje simptome anksioznosti na kratko, mi gubimo dragoceno vreme i priliku da spoznamo šta nam poručuje i da se suočimo sa svojim strahovima. Jer je uvek iza naših strahova nešto što mi želimo.

Anksioznost je dobra za nas iako je loša

Nema sumnje da je anksioznost neprijatna po dizajnu. I zato je prirodno misliti da je ovaj bolan osećaj sam po sebi razlog za zabrinutost ili da je to znak da postoji defekt (nas ili našeg mentalnog zdravlja).

Međutim, decenije bioloških i psiholoških istraživanja pokazuju da nam umerena anksioznost, čak i na dnevnom nivou, ne škodi, kao što po nas nije opasna ni umerena količina stresa. Osim što se osećamo neprijatno, nelagodno i imamo osećaj da treba da pobegnemo ili se borimo sa nevidljivim neprijateljem, anksioznost nas ne može povrediti. Zbog nje nećemo pasti u nesvest, nećemo se ugušiti ili umreti.

Anksioznost nas tera da zastanemo i obratimo pažnju. Govori nam do čega nam je stalo i priprema nas da radimo produktivne stvari kako bismo upravljali neizvesnošću, sprečili negativne ishode i optimizovali pozitivne ishode.

Istraživanja pokazuju da nas anksioznost pokreće, motiviše nas da težimo ciljevima i pojačava kvalitet kreativnog razmišljanja čineći nas upornijim i inovativnijim.

Dakle, tretiranje anksioznosti kao bolesti nas navodi da radimo pogrešne stvari kada je u pitanju upravljanje anksioznošću i stvara velike gubitke kada je u pitanju iskorišćavanje dobrih strana anksioznosti.

Da li nam anksioznost zaista pomaže?

Anksioznost je normalna i zdrava emocija koju ljudi doživljavaju, koja se oseća na skali od blage i jedva primetne nelagodnosti do intenzivne panike. Za razliku od straha, koji je emocija koju imamo kada se suočimo sa trenutnom opasnošću, anksioznost je strah od neizvesne budućnosti, gde se nešto loše može dogoditi „iza krivine“, ali su mogući i dobri ishodi. Dakle, anksioznost nas upozorava na potencijalnu opasnost, ali nam takođe daje i razlog za nadu.

Ova dvostruka priroda anksioznosti znači da smo uznemireni samo kada nam je stalo do budućnosti. Anksioznost postoji zbog jednog od vrhunaca ljudske evolucije: sposobnosti da zamišljamo, planiramo i pripremamo se za budućnost. Anksioznost je ključno sredstvo za zamišljanje budućnosti koju želimo i rad na tome da svoje ciljeve pretvorimo u stvarnost. Dakle, ona nam pomaže da se snađemo u svetu putom neizvesnosti, jer danas ne možemo u potpunosti da živimo u sadašnjem trenutku (na primer, ne možemo da ne razmišljamo kako ćemo platiti račune).

Gde grešimo u borbi sa anksioznošću?

Kada kažemo da smo usred zdravstvene krize anksioznosti, nismo sasvim u pravu jer problem nije anksioznost, problem je u tome kako da se nosimo sa njom.

Neadekvatni načini suočavanja sa anksioznošću obično podrazumevaju izbegavanje potencijalno opasnih situacija, pa počnemo da izbegavamo život. Plašimo se da odemo na posao da nešto ne pogrešimo, plašimo se i da damo otkaz zbog toga što bez zarade ne možemo živeti. Plašimo se da napustimo kuću, možda nam se nešto desi. A ponekad se plašimo da ostanemo sami u svom domu, šta ako nema nikoga da vidi da smo u opasnosti i pomogne. Plašimo se da putujemo, jer možda tamo nema lekara da nam pomognu ako nam pozli. Možda izbegavamo osećaj anksioznosti tako što konzumiramo lekove na svoju ruku, alkohol ili narkotike. A sve to zbog uverenja da ne možemo da se nosimo sa anksioznošću, da je svaki osećaj anksioznosti poziv za paniku.

Ako bismo u vezi anksioznosti bili radoznali i naučili da joj damo smisao, onda bismo tom emocijom lakše upravljali. Kada povremena ili situaciona anksioznost napreduju u anksiozni poremećaj, pravi problem je ciklus anksioznosti i izbegavanja, a ne sama anksioznost.

Kako da iscrpljujuća anksioznost nestane?

Svakodnevna anksioznost koja nam ometa normalno funkcionisanje je iscrpljujuća. Kada se neko od nas suoči sa jakim osećanjem anksioznosti, ili pokušava da prevaziđe anksiozni poremećaj, izlažemo se izuzetno teškom poslu. Ali možemo izgraditi izdržljivost.

Da bismo to uradili, moramo da prestanemo da izbegavamo anksioznost. To je navika koju smo verovatno sticali godinama, možda i decenijama. Trebaće vremena da se promeni. Nijedan terapeut, osim opasnih nadrilekara, nikada vam neće reći da je cilj terapije da spreči ili otkloni svu anksioznost. Život bez anksioznosti je nerealan cilj. Umesto toga, dobar terapeut vam pomaže da razlikujete korisnu anksioznost od one koja parališe, da se prilagodite korisnoj anksioznosti, razvijete nove (produktivne) strategije suočavanja i shvatite koje su misli i uverenja deo problema.

Anksiozni poremećaji izazivaju ogromnu količinu patnje. Neki od načina na koje se borimo protiv anksioznosti su korisni, a neki kontraproduktivni. Na primer, ideja borbe sa anksioznošću je mnogo manje korisna od radoznalosti u vezi sa anksioznošću, uviđanja prednosti koje ona može pružiti i razumevanja nijansi šta ona jeste, a šta nije.

Ne volite anksioznost, u redu. Niko je ne voli, verovatno kao ni tugu ili prazninu. Ali možete da naučite da je posedujete, tako da ona ne poseduje vas. Prihvatite je kao deo vas, tako stičete majstorstvo. Tretiranje anksioznosti kao bolesti ili neprijatelja samo vas „vozi“ dalje od prevazilaženja. Bolje je da izgradite trajne veštine suočavanja.

Dakle, model anksioznosti kao bolesti ne funkcioniše. Dok ne odbacimo ovu pogrešnu metaforu, unapred gubimo svaku bitku sa njom.

Kada primetimo da se osećamo anksiozno (imamo brige, anticipaciju najgoreg, misli, ubrzan rad srca, ubrzano disanje ili nelagodan osećaj u stomaku) za početak je dovoljno da kažemo sebi: Anksiozna osećanja ne treba odmah potisnuti, jer ona nisu upozorenje da gubimo kontrolu. To je samo znak da se um i telo spremaju da se nose sa određenim izazovom, bilo zamišljenim ili trenutnim. To znači da nam je do nečega stalo. Znači da smo živi i da volimo život.

Kontakt za zakazivanje individualnih seansi: info@anksioznioptimista.com.
Danijela Mladenović, terapeut 💜