Volim život i volim biti ovde. Kad razmišljam o životu osetim radost. A kada razmišljam o prolaznosti života primetim da me neki čudan osećaj obuzima. Sada je taj osećaj više neizvesnost, retko kada razmišljam o njemu i ne plaši me, a svakako mi ne ometa svakodnevno funkcionisanje. U jednom periodu mog života, taj osećaj je bio strah od smrti (i smrti bliskih ljudi)…
Da li se nekada pitate odakle nama anksioznost? Kada sam prihvatila da to što se meni dešava nije zato što sam bolesna, već da je to anksioznost, onda sam počela da postavljam pitanja i tražim odgovore. Bilo mi je važno da razumem anksioznost. Zašto je izabrala baš mene da napada? Šta treba da uradim da me ostavi na miru? Gde su koreni moje anksioznosti? Da li to treba da otkrijem da bih je oterala od sebe?
Najbolja stvar u vezi sa strahom je to što kad počnete da trčite ka njemu, on pobegne. Pokušavam da se setim čega se nisam plašila. Ne ide mi nešto. Izgleda da su moje lampice za strah bile konstantno upaljene. Inače sam takva osoba – često se uplašim, opreznija sam, uvek brinem, ali sada radim sve uprkos strahovima…
S vremena na vreme, socijalnu anksioznost osetimo svi. Možemo osetiti napad socijalne anksioznosti zbog određenih događaja ili ljudi ili zato što se trenutno osećamo krhko. Možda imamo neku drugu vrstu anksioznosti i zato se osećamo nesigurno da bi ostvarili socijalnu interakciju…