Ljudski um se poslednjih godina veoma brzo razvijao. Ljudi su sve više usavršavali svoju sposobnost da analiziraju, planiraju, stvaraju i komuniciraju. Ali naši umovi nisu evoluirali da bi nas pripremali za divne stvari koje treba da se dogode, već da bi nam omogućili opstanak u svetu punom opasnosti.
Prioritet ljudskog uma, oduvek, bio je da na vreme uoči bilo šta što mu može nauditi i da se toga čuva. Dakle, naš um nas je sve vreme štitio od potencijalne smrti, što se pokazalo neverovatno korisnim. Što su naši preci postajali bolji u predviđanju i izbegavanju opasnosti, duže su živeli i više potomaka imali.
Sa svakom sledećom generacijom, ljudski um je postajao sve veštiji u predviđanju i izbegavanju opasnosti. I sada, posle mnogo godina evolucije, moderni um i dalje neprekidno osmatra i očekuje probleme. Procenjuje i rasuđuje skoro sve sa čime se susretne: Da li je ovo sigurno ili opasno po mene, dobro ili loše, da li mi odmaže ili pomaže?
Za razliku od prethodnih vremena, umovi nas danas ne upozoravaju na medvede ili vukove. Umesto toga, u pitanju su bolesti, odbacivanje od društva, gubitak posla, nemogucnost plaćanja računa, sramota u javnosti, ljutnja voljenih osoba ili bilo koja od milion i jedne brige koja nas sve mori.
Rezultat toga je da provodimo sve više vremena brinući o stvarima koje se mnogo češće ne dogode nego što se dogode. I to prelazi u naviku konstantnog preispitivanja sebe i okruženja. Naš um smatra da je za nas bezbednije da nas mnogo puta pogrešno upozori, nego da propusti da nas upozori na potencijalnu opasnost. I tako sve više vremena provodimo zgrčeni, očekivajući da se nešto strašno po nas dogodi.
Još jedan aspekt bitan za preživljavanje naših predaka bio je i pripadnost određenoj grupi. Ako bi bili izbačeni iz „klana“, ne bi prošlo mnogo vremena pre nego što bi ih neka opasna životinja pronašla.
Danas, takođe, naš um teži da pripada nekoj grupi. Kako nas sada um štiti od izbacivanja iz grupe? Upoređivanjem s ostalim članovima te grupe. Da li se ovde uklapam? Da li postupam ispravno? Da li dovoljno doprinosim? Da li sam dovoljno dobar/ra kao ostali? Da li činim nešto zbog čega bih mogao/la da budem izbačen/a?
I upravo to je razlog zašto provodimo toliko vremena brinući se da li se dopadamo drugim ljudima. Često smo previše samokritični. Nekada osećamo da „nismo dorasli“. Stalno tragamo za novim načinima da se „poboljšamo“. Nosimo masku ispred drugih, skrivamo ono što mislimo da nije prihvatljivo, a onda se bojimo da ta maska ne spadne.
Mnogo godina unazad pripadali smo jednom klanu i upoređivali se sa malim brojem članova. Danas postoje društvene mreže, a čak i za one koji ih ne koriste toliko je drugih kanala putem kojih mogu svakodnevno da se upoređuju sa stotinama ljudi koji su „bolji“ (uspešniji, bogatiji, privlačniji, moćniji, poznatiji…). Upoređujemo sebe sa digitalno ulepšanim osobama koje u stvarnosti ne postoje, ali gledajući fotografiju osećamo se neprivlačno i inferiorno. Dakle, sebe upoređujemo sa nemogućim standardom, pa se na kraju osećamo da nismo dovoljno dobri.
Takođe, muči nas verovanje da je više bolje. I to je nešto što je naš um hiljadama godina unazad usvajao. Za naše pretke to jeste bilo pravilo. Ako ima više oružja, više će hrane uloviti. Što više hrane prikupi, veće su šanse da preživi. Što više dece ima, veća je verovatnoća da neko od njih preživi. I danas naš um neprekidno traži više. Više ljubavi, pažnje, razumevanja, ali i više novca, viši status, boljeg partnera, lepši izgled, veću kuću, novi automobil, plaćeniji posao… Taman kada uspemo da dostignemo naredni nivo, steknemo to traženo „više“, ne prođe mnogo vremena kada ponovo poželimo više od toga. U suštini verujemo da je to „više“ ono što nas čini srećnima. A zapravo je istina da smo tako uvučeni u zamku opšteg nezadovoljstva.
Evolucija nam je uobličila umove na način da smo skoro neizbežno osuđeni na psihološku patnju: da stalno brinemo, tragamo za opasnostima, da se upoređujemo, procenjujemo i kritikujemo sebe, da se usredsređujemo na ono što nam nedostaje, da budemo nezadovoljni onim što imamo i da zamišljamo zastrašujuće buduće situacije, od kojih se većina nikada neće obistiniti. Nije ni čudo što smo u sve većoj meri anksiozni i depresivni.
Kako da pomognemo sebi?
Pre svega treba da volimo sebe, bezuslovno. Da prihvatimo sebe baš takve kakvi jesmo, a da shvatimo da ono što nam se ne sviđa kod nas možemo polako da menjamo. Da pronađemo naš smisao i svrhu u ovom svetu. Da nađemo način da se zabavimo, opustimo i kreativno izrazimo. Da vodimo računa o našem zdravlju u smislu ishrane, kvaliteta sna i fizičke aktivnosti. Da se okružimo ljudima koji nam greju dušu. Da prestanemo da tražimo izgovore za sve prethodno navedeno (zdrava ishrana je skupa, teško je promeniti sebe, nemam vremena za hobi jer puno radim…). I najvažnije, da shvatimo da sreća i mir dolaze iznutra i da nemaju veze ni sa čim spolja.
Ako trenutno ne znate kako ili odakle da krenete i to je u redu. Nije sramota potražiti stručnu pomoć kada se zaglavimo.
Kontakt za zakazivanje seansi: info@anksioznioptimista.com. ?
