U trenucima kada je sve u nama u stanju pripravnosti, logika pada u drugi plan. Kao da je deo nas koji zna kako da razmišlja jasno, kako da proceni realnost, jednostavno zamrznut. Ostane samo osećaj hitnosti i nemir koji traži momentalno rešenje. Anksioznost deluje...
Uvek sam verovala da sam anksiozna osoba, da je to deo mene, deo mog identiteta. Takva rođena, takva ću morati da ostanem zauvek. Dok je nisam prevazišla i shvatila da hroničnu anksioznost ne moram da osećam svakodnevno, iako ću anksioznost osetiti s vremena na vreme…
Kada život postane izazovan, često otežavamo stvari tako što postajemo strogi prema sebi. Zameramo sebi što se osećamo anksiozno i preplavljeno, kao da treba da budemo pozitivni i srećni sve vreme. Nipodištavamo svoja osećanja kao da nemamo pravo da se osećamo loše, jer šta je nama, stvari mogu biti mnogo gore…
Anksioznost NIJE bolest. U redu, možemo da prihvatimo da nije bolest. Ali očigledno, nešto nije u redu sa nama, pa šta je to? Da bismo bolje razumeli šta se događa u našem telu i zašto se tako osećamo, moramo da razložimo anksioznost i da identifikujemo komponente ovog problema koji tako očajnički želimo da rešimo…
Anksioznost je jedno, ali misliti da ćete umreti zbog svoje anksioznosti je nešto sasvim drugo. Naime, svaki čovek doživi anksioznost, jer je anksioznost emocija (neki je izjednačavaju sa strahom) koja nam pomaže da predvidimo opasnost i pripremimo se za odbranu od nje…
Kada osetite epizodu anksioznosti ili panike koja vas preplavljuje, da li vas zanima šta se tačno dešava u vašem telu? Kada sam ja doživljavala napade (bilo anksiozne ili panike), simptomi koji su mi najviše smetali bili su osećaj nesvestice, ubrzani otkucaji srca, nekontrolisano disanje, znojenje i osećaj da treba odmah da potrčim…