U trenucima kada je sve u nama u stanju pripravnosti, logika pada u drugi plan. Kao da je deo nas koji zna kako da razmišlja jasno, kako da proceni realnost, jednostavno zamrznut. Ostane samo osećaj hitnosti i nemir koji traži momentalno rešenje. Anksioznost deluje...
Anksioznost je kao senka koja se pojavljuje iz različitih pravaca, nepredvidivo i često bez jasnog uzroka. Neki od izvora su očigledni, dok je većina njih prikrivena, duboko ukorenjena u našem životnom iskustvu i percepciji sveta. Život je beskonačan izvor...
Većina ljudi zna da je zdrava ishrana važna u kontroli težine, prevenciji bolesti i usporenijem starenju. Ali ono što mnogi ljudi ne povezuju jeste da hrana koju jedemo može značajno da promeni naše raspoloženje i utiče na naše mentalno zdravlje…
Praznična anksioznost je poput putovanja kroz zavejanu šumu bez jasnog puta. Svaka pahulja nosi sa sobom očekivanja, svaka grana predstavlja izazov, a svetlo koje vodi kroz šumu izgleda dalje nego ikada. Iako svi oko nas uživaju u čarima zimske bajke, mi se borimo da pronađemo siguran put kroz svoj unutrašnji lavirint sumnji i briga. Ali verujte, čak i ako su koraci nesigurni, svaki korak kroz tu šumu vodi vas bliže spoznaji da smo hrabriji nego što smo mislili…
Zamislite formiranje dijamanta, pod ogromnim pritiskom i visokom temperaturom, ugljenik se pretvara u dijamant, jedan od najdragocenijih dragulja na svetu. Ovaj proces, iako je intenzivan i ekstreman, moćna je metafora za transformacioni potencijal anksioznosti.
Svako ko promišlja o svom životu, nekada se uplašio njegove prolaznosti. Cena samosvesti je rana smrtnosti. Naše postojanje uvek prati i saznanje da rastemo, razvijamo se i neizbežno starimo i umiremo. Svi se mi plašimo smrti. Kod nekih se ovaj strah manifestuje indirektno, dok drugi svesno doživljavaju strepnju od smrti. Ali kod anksioznih osoba strah od smrti može izazivati najveću patnju, misli koje produžavaju ovaj strah mogu ometati svakodnevno normalno funkcionisanje, a sve lepo što osoba doživljava strah može učiniti nedovoljnim i poništiti sreću i ispunjenost…
Prvi put mi je na pamet palo ovo pitanje kada sam prolazila kroz ko zna koji po redu napad anksioznosti. Toliko dugo je trajao da sam počela da se pitam šta radim pogrešno? Strah je prešao u bes. Da li ja time što se fokusiram na simptome anksioznosti prizovem iste, i ne samo prizovem, nego i produžim trajanje napada anksioznosti?
Ne možemo da kontrolišemo svoje misli i emocije.
Možemo da kontrolišemo da li im verujemo, da li se vezujemo za njih i identifikujemo se sa njima.
Da li ću ja poludeti? Pitanje koja sam postavila sebi bezbroj puta. Osećala sam da sam „na ivici“ i da je gubitak razuma neizbežan. Bila sam opsednuta idejom da ću izgubiti kontrolu nad svojim umom i da će se onda nešto strašno dogoditi. Posebno me je plašilo da ću poludeti pred porodicom, prijateljima ili potpunim strancima i da ću se onda ponašati na neki neprikladan način, možda i bizaran ili čak nasilan. I šta će pomisliti o meni?
Anksioznost je nejasan strah, bez očigledne opasnosti, uz očekivanje da će se nešto strašno dogoditi. Anksioznost ima ulogu da nas štiti, a naš organizam čini spremnijim kako bi se suočili sa određenom opasnošću. Zato tako jako osećamo simptome anksioznosti, koji su neprijatni. A najviše su neprijatni jer ne razumemo razlog njihovog postojanja kada ne vidimo oko nas realnu opasnost. Međutim, anksioznost nas ne upozorava samo kada smo u fizičkoj opasnosti, ona nas upozorava i kada smo u psihičkoj opasnosti…
Leto je verovatno godišnje doba koje najteže podnosimo. Simptomi su intenzivniji na jakom suncu, prati nas plitak dah, vrtoglavica, ubrzan rad srca, opšta slabost. Klonimo se sunca od straha da nam se ne dogodi “nešto loše”. Izlazak iz kuće može biti otežan. Neki će odlučiti da ne idu na more zbog visokih temperatura (ali i zbog udaljavanja od sigurnog mesta)…
Dobro mentalno zdravlje pozitivno utiče na svakodnevni život, odnose sa drugim ljudima i fizičko zdravlje. Međutim, ovaj odnos funkcioniše i u drugom pravcu. Određeni faktori u životima ljudi, međuljudske veze i fizičko zdravlje mogu doprineti poremećajima mentalnog zdravlja…
U jednom trenutku svog života (podužem trenutku) upala sam u takvo stanje anksiznosti da nisam mogla da izađem iz stana. Osećala sam se kao najnesposobnije biće na planeti. Bila sam u zatvoru sopstvenog uma. Kada to pričam nekome ko nije doživeo anksioznost i depresiju na svojoj koži, ljudi pomisle da sam bila fizički sprečena ili stvore u glavi sliku žene koja leži, koja se ne oseća dobro, možda je bleda i mršava i izgleda bolesno. A ja sam u stanu bila dobro i izgledala spolja normalno. Problem je bio u meni…
Uvek sam verovala da sam anksiozna osoba, da je to deo mene, deo mog identiteta. Takva rođena, takva ću morati da ostanem zauvek. Dok je nisam prevazišla i shvatila da hroničnu anksioznost ne moram da osećam svakodnevno, iako ću anksioznost osetiti s vremena na vreme…
Bilo mi je teško da prihvatim da sam drugačija. Anksiozna. Nisam volela da idem negde da ne bih drugima kvarila raspoloženje. Nisam htela ni da mi dođu, da me ne vide kako se borim sa svakodnevnicom. Posle potpunog povlačenja postala sam i socijalno neadekvatna. Šta li misle o meni kad primete da drhtim?
O anksioznosti se u poslednje vreme piše u smislu bolesti 21. veka. Smatra se da je nastupila epidemija mentalnih poremećaja, od kojih je anksioznost najčešći. Medicina se ozbiljno bavi anksioznošču, otkrivaju se novi lekovi sa dokazanim pozitivnim efektima. Na tržištu se nude brze metode za otklanjanje simptoma anksioznosti, a anskioznih osoba je sve više. Dakle, tretiranje anksioznosti kao bolesti ne funkcioniše…
Praznici su, kažu, najlepše doba godine. Za većinu osoba ovo doba jeste radostan period. Ali za one koji se u ovim trenucima suočavaju sa nedaćama (zdravstvenim problemima, usamljenošću, gubitkom voljene osobe, finansijskim poteškoćama…), praznici mogu biti jedno od najtežih perioda u godini. Možda nam baš tradicija i nametnuto očekivanje radosti i sreće izazivaju tugu, bol, anksioznost i depresivno raspoloženje…
Evolucija nam je uobličila umove na način da smo skoro neizbežno osuđeni na psihološku patnju: da stalno brinemo, tragamo za opasnostima, da se upoređujemo, procenjujemo i kritikujemo sebe, da se usredsređujemo na ono što nam nedostaje, da budemo nezadovoljni onim što imamo i da zamišljamo zastrašujuće buduće situacije, od kojih se većina nikada neće obistiniti. Nije ni čudo što smo u sve većoj meri anksiozni i depresivni…
Donošenje odluka (velikih i malih) ponekad može biti teško. Svi smo iskusili neodlučnost. Ali anksioznost može narušiti našu sposobnost da normalno donosimo odluke. Umesto toga, preterano razmišljamo, odugovlačimo sa odlukama zbog neizvesnosti koju osećamo, pitamo se da li će naša odluka uticati nepovoljno na našu budućnost, brinemo da ne pogrešimo pri izboru…
Većina ljudi zna da je zdrava ishrana važna u kontroli težine, prevenciji bolesti i usporenijem starenju. Ali ono što mnogi ljudi ne povezuju jeste da hrana koju jedemo može značajno da promeni naše raspoloženje i utiče na naše mentalno zdravlje…
Kada život postane izazovan, često otežavamo stvari tako što postajemo strogi prema sebi. Zameramo sebi što se osećamo anksiozno i preplavljeno, kao da treba da budemo pozitivni i srećni sve vreme. Nipodištavamo svoja osećanja kao da nemamo pravo da se osećamo loše, jer šta je nama, stvari mogu biti mnogo gore…
Radom na sebi sam naučila da smanjim brigu, ali stara navika zna da ispliva na površinu. Previše dobro znam kako je biti zaglavljen u mislima, sa stezanjem u grudima i čudnim osećajem u stomaku.
Želim da istaknem činjenicu da je anksioznost, pre svega, normalna emocija. Doživljavamo je svi u manjoj ili većoj meri u toku dana, jer je to odgovor našeg tela koji treba da nas zaštiti od potencijalne opasnosti…
Iznenada bih osetila vrtoglavicu i da ne mogu duboko da udahnem, onda bi moje srce počelo da ubrzava, a ja bih pomislila da treba da se oprostim sa svima…