Ležala sam na krevetu u dnevnoj sobi. Soba se vrtela u brzom valceru oko mene. Stomak mi se grčio i hladan znoj me je oblivao. Borila sam se da udahnem vazduh, a srce je preskakalo po nekoliko otkucaja. Znam to, jer mi se par puta učinilo da je stalo.

Situacija je bila previše poznata. Tada sam patila od generalizovanog anksioznog poremećaja i agorafobije. A zamislite, sa agorafobijom sam radila, ne u doba korone kada radimo od kuće, nego sam išla na posao koji je od moje kuće bio udaljen 20 km. Kao posledica toga, imala sam napade panike nekoliko puta nedeljno.

Ovaj put sam tačno znala kako da zaustavim agoniju. Nekako sam dohvatila telefon i drhtavim rukama pozvala koleginicu da joj kažem da ne mogu da dođem na sastanak. „Žao mi je“, rekla sam. „Osećam se loše. Moraću da otkažem ovaj sastanak“. I uradila najgoru moguću stvar koja je strah učvrstila do te mere da sam dala otkaz. I tu je bio kraj, u narednih 2 godine nisam izlazila iz kuće. Potpuni prekid filma.

Kad sam spustila slušalicu, dobrodošao mi je talas olakšanja koji se probio mojim telom dok se panika polako stišavala. Ali, osećaj sramote, osećaj da sam izneverila samu sebe, osećaj bespomoćnosti me je dugo držao.

Volela sam taj posao, radila sam sa divnim ljudima, u velikoj kompaniji. Ali šta ako se onesvestim na poslu? Šta će pomisliti kolege? Šta da sam morala usred sastanka do toaleta? Šta bi drugi ljudi pomislili što remetim sastanak? Kako bi me shvatili ozbiljno ako mi drhte ruke dok im predstavljam ponudu? Šta ako pomisle da nisam dorasla poslu? I „šta ako“ se samo gomilalo.

Ali, bila sam na sigurnom. U svojoj sobi. U tom trenutku bez straha, bez anksioznosti, bez panike. Opet je sve bilo dobro. Do sledećeg puta kad treba negde da odem. Na primer, do prodavnice u prizemlju zgrade.

Bila sam zarobljenik svog straha! Strah je diktirao šta mogu, a šta ne mogu (uglavnom ništa nisam mogla). Ograničio me je na zonu komfora i uskraćivao mi snove i težnje. Stavio mi je lisice na moju svakodnevnicu, najbliži krevet (u slučaju da se onesvestim) i najbliži toalet (ovo može da razume samo neko ko je prošao isto).

A kada bih pokušala da pobegnem, pogodio bi me nemilosrdni napad panike koji bi me ošamutio i vratio nazad gde sam bila na sigurnom. U mom malom stanu. Bila sam žrtva, zatvorenik, slaba i uplašena. Nisam više ni živela.

I baš na tom krevetu u dnevnoj sobi jednom sam shvatila da mi je dosta. Shvatila sam da ja nisam strah i da sam jača od njega. Shvatila sam da se svi plaše, da je to normalno, ali većina ljudi ne dozvoljava strahu da ih kontroliše. Ja sam mislila ako preduzmem sve mere da sprečim neku potencijalno opasnu situaciju, da će tako sve biti u redu. Ali tek tada ništa nije bilo ok.

Krug koji je bio bezbedan se sve više sužavao i na kraju se sveo na jednu sobu. To nisam bila ja, ja sam potpuna suprotnost toga, to više sebi nisam mogla da dozvolim. I zahvalna sam na tome što nisam izgubila radost, optimizam i nadu da ću ja to moći da prevaziđem.

Bilo je to dugo putovanje. Od tada se mnogo toga promenilo. Srećna sam što danas mogu nekome svojim iskustvom da pomognem. Zato na blogu pišem o tome šta mi je pomoglo i delim sa vama ono što sam naučila u proteklih trinaest godina.

Jer, mnogo puta sam pogrešila i još više se udaljila od toga da živim normalno. Nekada sam verovala da nisam hrabra jer osećam strah, da sam slaba. Danas mislim obrnuto, hrabri su oni koji idu napred uprkos strahu. Danas znam da strah osećaju svi. Znam da se strahu treba suprotstaviti, a ne klanjati mu se, jer se svaki put kad pokleknemo još više učvrsti.

Morala sam da nađem rešenje kako da strah prihvatim, kako da mu se suprotstavim i kako da ga pobedim. Evo šta sam naučila.

Strah nije neprijatelj

Posle tog dana kad sam otkazala sastanak, znala da sam dotakla dno. I nije moglo više da ide dole. Ok, prihvatila sam to. Tada još nisam donela odluku da je dosta, ali mi se ipak život promenio. Počela sam da istražujem. Pročitala sam mnogo knjiga, išla na kurseve. Morala sam da znam šta je uzrokovalo stalni strah i onda i strah od straha i kako da ga zaustavim.

Oduvek sam strah doživljavljavala kao preteću, bolnu i neprijateljsku silu. Vanzemaljski parazit koji usisava život. Nekontrolisana zver. Ali kad sam počela da istražujem, otkrila sam da strah može biti i zdrav, kao vitalna fiziološka reakcija koja garantuje opstanak vrste.

Kada se suoče sa opasnom situacijom, adrenalin i drugi hormoni ubrzavaju disanje i otkucaje srca. Krvni pritisak se povećava, mišići se naprežu i krv se preusmerava na ruke, noge i mozak. Telo se priprema za borbu ili beg, da bi ili suzbilo pretnju ili pobeglo od nje. Zdrav odgovor na strah traje onoliko dugo koliko traje opasna situacija koja ga je izazvala. Zatim se smiruje dok ga sledeći okidač ponovo ne pokrene.

Međutim, kada strah pokrenu opšte bezazleni događaji poput odlaska na posao ili u pozorište, upoznavanja novih ljudi ili putovanja automobilom, on postaje patološki. Strah stvoren da nam spasi život sada ga uništava.

Ali zašto se prestravim zbog toliko bezazlenih situacija na koje drugi ljudi ne bi trošili ni jednu misao? Šta je pošlo po zlu?

Patološki strah može biti povezan sa niskim samopouzdanjem

Ubrzo sam shvatila da su moji napadi anksioznosti i panike direktni rezultat mog nedostatka vere u sebe. Strah i strepnja postali su trajne osobine. Nisam imala poverenja u tok života.

Vidite, kada „patite“ od niskog samopouzdanja i samopoštovanja, svet postaje preteće mesto. Uverenja su tu ključna. Možda ste slušali kao dete da se ne smejete previše jer će se desiti nešto loše, pa mislite da ako osetite sreću sledi neka katastrofa. Možda ne volite dovoljno sebe pa imate potrebu da vas drugi vole, da se stalno dokazujete. Možda mislite da ne zaslužujete sreću. Možda se desilo nešto u prošlosti što i dalje ne možete da prevaziđete i to vam određuje i budućnost.

Ja sam bila neostvarena na mnogim poljima, ali ne i na poslu, pa sam osećala stalni pritisak da nadmašim, impresioniram i postignem savršenstvo, bar na tom polju. Kako onda da se onesvestim, kako da pokažem slabost drugima? Šta će ti ljudi pomisliti o meni? Da ne vredim dovoljno?

Zapamtite ovo: vredite, čak i ako niste zabavna društvena osoba koja lako sklapa prijateljstva. Vredite, čak i ako vas život ponekad savlada, čak i ako često drhtite od straha. Vredite, čak i ako se upiškite u javnosti, jer koliko god neprijatno izgledalo, to ne menja ništa o vašoj stvarnoj vrednosti!

O, koliko su moja uverenja bila pogrešna. Koliko sam pokupila „to je sramota“ rečenica. Koliko mi je bilo usađeno duboko „šta će drugi pomisliti i reći o meni“.

Sigurno sam mesecima ponavljala u sebi „Vredim“ nekoliko stotina puta dnevno. Sad znam da, ako želite da pobedite strah od života, prvo morate da verujete u sebe. A to je nešto što može da se izgradi i vežba. Tek kada sam shvatila da nisam manje vredna ako se onesvestim na ulici, osećala sam se dovoljno jakom da se nosim sa svime što mi se našlo na putu.

Plašimo se samog straha

Jednom kada sam počela da radim na samopouzdanju, kada sam ponovo počela da stičem poverenje u sebe i svoje sposobnosti, postalo mi je jasno da se zapravo nisam prestravila zbog nesvestice ili zbog preterano aktivnog stomaka. Najviše sam se plašila samog straha i svih njegovih neprijatnih simptoma.

Da li ste ikada imali napad panike? To je s****! I to je samo po sebi zastrašujuće. Osećate kao da vam predstoji smrt i nemoćni ste da je sprečite.

Dakle, ja sam manično izbegavala sve potencijalne okidače panike. Što je još više učvrsilo strah. Problem je u tome što kada je vaš glavni pokretač panike svakodnevni život (odlazak u školu, na posao, odlazak u market, upoznavanje sa ljudima), vi prestajete da živite. Minimizirate socijalne interakcije, prestajete da pravite hrabre planove za budućnost, držite se svoje svakodnevne rutine koja vas čini sigurnim. Vaše misli se vrte oko vaših strahova i kako da ih izbegnete.

Ovo je bio moj život, neprestano i neumoljivo. Sve dok jednog dana nisam odlučila da se suprotstavim strahu.

Bežanje od straha pogoršava situaciju

Svaki put kad bih osetila da se javlja strah, molila sam ga da ode i da se više ne vraća. Ali moja zver nije slušala, čak sam je ovim stavom hranila i negovala.

Osećala sam se kao patetičan neuspeh. Ugnjetavala sam svoj um sa novim načinima za prevazilaženje straha. Isprobala sam stotine tehnika i taktika za borbu protiv straha. Ali uglavnom nisu radili i strah se povećavao alarmantnom brzinom.

Sada znam da se strah odomaćio, jer sam se usredsredila na njega. Moja pažnja je bila zumirana na moj strah i kako ga pobediti, a u isto vreme sam bežala od njega i tako sam ga, podsvesno, proizvodila sve više i više. Zver je rasla i spremala sam se da se predam da joj budem zarobljenik do kraja života.

Dok se nisam spasila.

Ako strah prihvatite kao prijatelja, razoružaćete ga 

Sad sledi nešto što je mene prvo zbunilo. Probajte da ga imenujete. Verovatno ste, kao i ja, mnogo puta pokušali da pobegnete od straha. Možda je vreme da se sprijateljite s njim. Pričajte sa vašim strahom, koliko god to čudno izgledalo. Saslušajte njegovu zabrinutost.

Mislila sam da je ideja smešna. Ali sam bila voljna da pokušam bilo šta. Tačnije, bila sam očajna. Neko vreme sam samo posmatrala strah kao osobu. Bio je duboko zabrinut pojedinac, nesiguran, krajnje paranoičan.

Onda, jednog dana, počela sam da razgovaram sa strahom, kao sa malim detetom. Ako strah kaže: ne treba da idemo u novi restoran, ne volim promenu, ne znam kakva je hrana, da li mi je brzo dostupan izlaz i gde je toalet, ja odgovorim: promena je dobra, čini život zabavnim, ako mi se hrana ne sviđa, sledeći put ću naručiti nešto drugo, a videću gde je toalet i izlaz, što nije ni važno više.

Naravno da sam se osećala nadrndano, jer sam morala da razgovoram sa svojim strahom, ali razgovarala sam sa sobom (ne naglas, pazite)! Tako sam ja sama sebi objašnjavala zašto ne treba da se plašim kad osetim strah. Konačno sam postala otvorena za sugestiju da život nije opasan.

Druga stvar koja je važna jeste da imenovanjem svog straha prestajemo da se poistovećujemo s njim. I dalje sam osećala strah, ali više nisam ja bila strah. Strah me nije definisao i konačno sam mogla da se oslobodim toga.

Život bez (patološkog) straha

Moja zver i ja proveli smo mnogo godina zajedno. Strah bi me upozorio, podigao sumnju i savetovao oprez kad god bih izašla iz zone komfora. Ali sam bila odlučna. Stalno sam se podsećala da vredim, da ja to mogu i da sam jaka.

Počela sam da radim po jednu zastrašujuću stvar dnevno. U početku male stvari. Drugačiji put do posla, šetnja daleko od automobila, odlazak na nova mesta…

Strah nije bio srećan. Ali nastavila sam da objašnjavam da smo dobro. Ta promena je bila veliki pomak, svet je postajao sigurno mesto. Posle nekog vremena, prigovori moje zveri su postali sve ređi i on je duže vreme ostao tih. Javi se ponekad, ja ga saslušam, ali idem dalje. To je moj način prihvatanja sebe i suprotstavljanja strahu.

Što se mene tiče, sada živim ispunjen život. Oko mene su ljudi koji tu treba da budu, radim posao koji volim, družim se sa vama na stranicama i na grupnim terapijama. Napokon živim pod svojim uslovima, bez obzira na strah.

Potrudite se da što pre prestanete da bežite, sprijateljite se sa strahom i verujte u sebe, jer je to suočavanje sa strahom! Znam da to možete. I nikad ne zaboravite da vredite! Strah je neizbežan, moramo to da prihvatimo, ali ne možemo da dozvolimo da nas parališe.