Još jedan tekst- Vaše priče. Svima nam prija kad vidimo na konkretnim primerima da se anksioznost može prevazići. Hvala svima koji su pristali da odgovore na moja pitanja i da svoju priču podele sa drugima i na taj način pomognu. Pročitajte priču ove divne mlade devojke i kako je prevazišla anksioznost.
1. Kada se prvi put dogodilo nešto da pomisliš da imaš problem?
Pre 3 godine, kada sam krenula jedno jutro, kao i obično, autobusom do škole, shvatila sam da mi je mučnina sve jača i postepeno sam dobijala sve jače napade anksioznosti kad god bih sela u autobus, kasnije i u bilo koje vozilo, na kraju se ta anksioznost prenela na sve. Na početku, mislila sam da će proći pa sam mesec dana to krila od mojih najbližih, međutim, kada sam trebala da putujem u Italiju posle mesec dana, kako se taj dan približavao, moja anksioznost je bila sve gora i gora dok nisam završila na infuziji i na kraju nisam ni otišla na put, tada sam shvatila da ja zaista imam problem.
2. Da li si sama sebi na Google postavila dijagnozu ili ti je anksioznost utvrđena kod stručnog lica? Kako si se nosila sa tom informacijom?
Naravno, u početku dok još nisam shvatala da je ozbiljno, istraživala sam na internetu simptome, uzrok, iskustva drugih ljudi… međutim, posle neuspelog putovanja potražila sam stručnu pomoć i tu mi utvrđena socijalna anksioznost. Bilo mi je teško da poverujem u to, jer nikad pre nisam imala problema sa tim, a onda sam shvatila da svima to može da se desi i preuzela sam odgovornost, jer sam istinski želela sebi da pomognem, iako sam znala da neće biti lako.
3. Šta je bilo najbolje, a šta najgore što ti se dogodilo dok si imala najjaču anksioznost?
Kada sam se prvi put javila stručnom licu, imala sam preporuku psihoterapiju ili lekove, međutim ja sam izabrala psihoterapiju jer sam smatrala da problem može da se reši razgovorom sa stručnom osobom. Posle par sesija, moj pogled na sve to je bio mnogo bolji, činilo mi se kao da se sve polako popravlja i bila sam zaista srećna. Jednom prilikom kad sam se vraćala kući posle razgovora, u autobusu na putu do kuće sam doživela prvi napad panike. Noge su mi se oduzele, srce me je užasno stezalo i imala sam osećaj da se gušim, mahinalno sam se pokrila rukama po licu i izgubila sam osećaj realnosti oko sebe. Kada je sve to ubrzo prošlo, prvo pitanje mi je panično prošlo kroz glavu: “Zašto se ovo dešava? Zašto? Sve je krenulo na bolje, mislila sam da se dobro nosim sa problemom, ovo ne sme da se dešava.“ Od tada pa nadalje, ono što je bilo mučnina pretvorilo se u stalne napade panike.
Jednog jutra na putu do škole sam ušla u autobus na jednoj stanici i izašla odmah na sledećoj, jer me je panika toliko progutala da nisam mogla više da izdržim. Posle toga nisam mogla da se vozim autobusom, moji roditelji su me vozili autom do škole, a ubrzo je sve to prešlo i na auto. Posle toga, u svakom mogućem prevozu mi je bilo loše. U tom najgorem periodu, nisam mogla čak ni iz kuće da izađem, a da ne pomislim da će mi se nešto loše dogoditi. Dok sam ležala u sobi, imala sam osećaj da će mi se svakog momenta obrušiti plafon na glavu. Šetala bih svako veče psa, jer sam se forsirala samo da malo izađem da bi mi bilo bolje, međutim, nisam mogla da se udaljim mnogo od kuće od silnih crnih misli. Svako drugo veče razmišljala sam o tome kako sutra opet moram da se vozim autobusom i imala bih noćne more o tome često. Bilo je čak i do prodavnice teško otići. Uveče bih izlazila sa društvom da prošetamo i to bi me malo oraspoložilo, ali i tada je bilo momenata kada bi mi se slošilo.
Da stvar bude još gora, moji roditelji na kraju nisu otišli na more zbog mene, jer nisam mogla podneti da ostanem sama. Tu sam pomislila da nema dalje, da ovo nikad neće proći. Osećala sam se kao da je ispred mene ogroman zid koji je nemoguće preći. Najgora stvar koja mi se desila je ta što sam ipak na kraju završila na lekovima i osećala sam se kao da sam izgubila bitku, iako je posle toga sve išlo polako na bolje. Najbolja stvar u svemu tome koja mi se desila jeste da sam se ja od tada kao osoba mnogo promenila na bolje, upoznala sam sebe više, imala sam drugačiji pogled na svet i umela sam više da cenim stvari, čak sam i u svom tom crnilu videla svetlo na kraju tunela. Imala sam mnogo više razumevanja i saosećanja za druge ljude. Ja sam oduvek volela da se vozim autobusom ili uopšte da putujem i to mi je uvek bilo negde u glavi, koliko god da mi bude loše, ja znam da ću moći iz toga da se izvučem, pa makar se svaki dan ponavljalo.
4. Kada i kako si odlučila da uzmeš stvar u svoje ruke?
Ja sam većinu vremena mislila da nemam apsolutno nikakvu kontrolu i da je to jednostavno tako, trebalo mi je godinu dana da shvatim da način na koji sam tada razmišljala nije bio dobar, ali koliko god su mi to drugi govorili, nije dopiralo do mene. Kada sam to shvatila, mogla sam da prihvatim u potpunosti sve što mi se desilo. U početku sam mislila „Zašto se meni ovo dešava? Ovo ne bi smelo da mi se dešava. Ja želim da ovo prestane.“ Uvek sam tražila način da se vratim na staro. Ja sam tada težila da se vratim u ono vreme pre anksioznosti, ali to nikako nije bilo moguće, jer ja više nisam bila ista osoba. Sećam se da me je psiholog pitao na jednom od prvih razgovora: “A šta ako budeš morala da se boriš sa tim do kraja života?“ Tada mi je ta pomisao bila užasna. Sada kada razmišljam o tome, uopšte mi nije strašno. Kada sam posle godinu dana shvatila da meni to apsolutno sme da se dešava i sasvim je u redu da pustim sebe da se tako osećam i da ne negiram to osećanje i forsiram ga da prestane, tada sam polako počela da prevazilazim užasnu anksioznost i napade panike.
5. Šta ti je najviše pomoglo na putu prevazilaženja anksioznosti?
Prijatelji, fotografisanje, muzika, crtanje… u suštini, sve ono što me čini srećnom. Mnogo mi je pomoglo i to što sam se ja istinski interesovala o svemu što me je mučilo, bilo mi je zanimljivo da istražujem više o anksioznosti i panici, čitala sam mnoge tekstove i neke knjige koje su mi pomogle da više naučim o svemu tome.
6. Kakvu poruku imaš za one koji sada misle da njihova anksioznost nikada neće proći?
Da budem iskrena, moja anksioznost nikada nije u potpunosti prošla niti mislim da će proći, jer sam kroz ceo ovaj put shvatila da je to deo mene i da sam ja jednostavno delom takva osoba, jer sam mnogo emotivna. I to je sasvim u redu. Naravno, to ne mora da bude tako za svakoga jer smo svi drugačiji, ali sam u potpunosti sigurna da svako može da prevaziđe anksioznost, barem do te mere da može normalno da funkcioniše. Sada je osećam kao i svako drugo biće, umereno, prevazišla sam ono najgore i mislim da ću uvek u budućnosti moći da se izborim. Nemam više osećaj kao da sam izgubila sve bitke, naprotiv, kada pogledam unazad, mnogo sam napredovala. Smatram da to svako može, ali jednostavno moramo da radimo na sebi. Prvenstveno da prihvatimo i volimo sebe, jer jedino tako možemo pomoći sebi. Mislim da je anksioznost donekle posledica neprihvatanja i ignorisanja sebe i onoga što zaista jesmo. Anksioznost možda jeste negativno osećanje, ali iz tog osećanja možemo mnogo toga da naučimo, pogotovo o sebi i stvarima koje nas istinski muče, ali ih često ignorišemo. Ona je kao tepih pod koji guramo negativne misli i one se samo skupljaju, ali jednom mora to da izađe na površinu. Kada pokušamo da je gledamo više kao prijatelja koji nam nešto govori o nama, a ne kao najgoreg neprijatelja i pustimo sebe da je osećamo, mislim da tada stvarno počinjemo postepeno da se oporavljamo.
Na pitanja odgovorila Jovana Sunajko.
Hvala Jovana.
