Kod svake osobe anksioznost se drugačije ispoljava. Takođe, ne postoji jedan način prevazilaženja ovog stanja. Nekada je potrebno mnogo vremena da pronađemo našu formulu. Ali, važno je da znamo da ta formula postoji i čeka da je otkrijemo. Nekada imamo više motivacije i samopouzdanja, nekada se umorimo i čini nam se da je sve što radimo uzalud i da anksioznost nikada neće proći. Lično smatram da nam nečija priča može biti motivacija ili inspiracija i to je razlog što sam odlučila da na blogu, pored mojih priča, postavljam i vaše priče.
U ovoj priči je jedna divna devojka opisala svoje iskustvo i kako se izborila sa napadima panike. Koliko je važno stvoriti dobre, pozitivne navike i koliko su važne pozitivne misli.
Kada se prvi put dogodilo nešto da pomisliš da imaš problem?
Pre 6 godina, na prvoj godini fakulteta doživela sam prvi napad panike, iako tada nisam bila svesna da je to bio napad panike. Bila sam to veče kod drugarice, pričale smo, smejale smo se, bila sam srećna što je ispitni rok prošao dobro. Osećala sam se dobro. Sela sam u taksi da idem kući i u jednom trenutku osetila kako mi srce nenormalno jako lupa i kako nemam vazduha . Uspaničila sam se i pomislila: “Sad ću da umrem“. Bila sam ubeđena da sa mnom nešto fizički nije u redu. Taj osećaj bespomoćnosti me je stalno pratio. Bila sam nepodnošljiva drugima, i najgore, bila sam nepodnošljiva sebi.
Da li si sama sebi na Google postavila dijagnozu ili ti je anksiozost utvrđena kod stručnog lica? Kako si se nosila sa tom informacijom?
Tražila sam sebi dijagnozu dosta dugo, svuda, pa i na internetu, dok nisam naišla na lekara koji mi je objasnio moje simptome i šta je to anksioznost. Trebalo mi je vremena da prihvatim činjenicu da imam ankzioznost i taj trenutak kad sam to prihvatila bio je jako bitan za mene. Tada, kada sam znala šta je, odlučila sam da se borim i da je pobedim.
Šta je bilo najbolje, a šta najgore što ti se dogodilo dok si imala najjaču anksioznost?
Moji simptomi su bili jaki i svaki panični napad bio je praćen osećajem da umirem. Ta borba je uvek bila strašna, ali još gore jeste da posle tih napada nisam bila u mogućnosti ni da pričam sa ljudima, udaljavala sam se od svojih najbližih. To je bilo nešto najgore. A najbolja stvar koja mi se dogodila dok sam imala najjaču anksioznost jeste da sam upoznala sebe. Anksioznost je meni dolazila kao naplata za greške koje sam činila prema sebi i te greške sam polako ispravljala.
Kada i kako si odlučila da uzmeš stvar u svoje ruke?
Posle jakog napada panike, kog sam doživela u bolnici. Kada je napad prošao imala sam osećaj kao da sam oživela. Jako je bio strašan i odlučila sam da vise nikad ne želim da doživim to. Posle toga sam krenula na terapiju, koja mi je mnogo pomogla. Krenula sam da meditiram i da vežbam. Shvatila sam da je moj problem zanemarivanje sopstvenih potreba i želja i krenula sam da radim na tome. Od tada sam imala napade, ali nijedan nije bio strašan kao ovaj i vremenom napadi su bili sve slabiji i slabiji.
Šta ti je najviše pomoglo na putu prevazilaženja anksioznosti?
Prijatelji, momak, dobra muzika i par divnih putovanja koja su mi promenila pogled na svet i ljude. Čovek uvek ima razloge da se bori i raduje. To je moja porodica, ljudi koje volim, a prvenstveno morate da volite sebe- od toga sve počinje! Prevazilaženje anksioznosti je u mom slučaju bio proces stvaranja dobrih, pozitivnih navika na kojima sam morala raditi dugo, a ono od čega počinjete jesu pozitivne misli.
Kakvu poruku imaš za one koji sada misle da njihova anksioznost nikada neće proći?
Jedna od stvari koje sam naučila jeste da za izlečenje od anksioznosti treba vremena, sebi morate dati vremena i biti strpljivi i uporni. To je proces u kome treba da negujete sebe. Bitna stvar je da u nekom trenutku morate da preduzmete nešto. Bilo da je to odlazak kod psihoterapeuta, promena načina života, a najbitnije promena načina razmišljanja. Nađite svoj cilj. Polako krenite od toga npr. “ biću bolje“ i bićete bolje. Nije lako, ali niste sami.
Na pitanja odgovorila Nataša Banjanin.
Hvala Nataša.
