Najbolja stvar u vezi sa strahom je to što kad počnete da trčite ka njemu, on pobegne.

Mnoge osobe koje imaju anksiozni poremećaj plaše se nesvestice. Nikad je nisu doživele, ali imaju osećaj da će se onesvestiti od prevelikog straha i svih simptoma koje osećaju. Ja sam mnogo puta pala u nesvest, na par sekundi. Prvi put sam bila mala (mlada) da bih shvatila opasnost toga, ali kako sam odrastala počela sam da se plašim da će se to desiti gde god da krenem. Nesvestice su se obično dešavale posle velikog stresa, a objašnjenje lekara je bilo da mom organizmu treba restart i da to tako mora.

Moguće je da je to pokrenulo neku vrstu mehanizma za prevenciju u mom mozgu, jer sam počela da se plašim svega i pravila u glavi planove za svaku moguću opasnost. Strahovi su se nadovezivali i toliko učvrstili, da sam ja razvila koncept življenja u stanu, a da mi sve što mi je potrebno dođe do praga.

Ono što me najviše pogađalo tokom ranih godina nije bio opipljivi čin nesvestice, već moja anksioznost koja predviđa kada ću i gde ću se onesvestiti sledeći put. A kako mozak više voli da nas pogrešno upozori, ja više nisam imala mira. Čak i kada se nisam kretala, kad god sam pokušavala da se odmorim i uradim nešto za sebe (na primer, pogledam film), misli su mi putovale do straha od nesvestice. I zbog toga sam se trudila da moj um neprestano bude aktivan.

Ali, umori se čovek. Koliko god nisam dozvoljavala da me strah sprečava u nečemu, unutrašnje borbe i oprez su uvek bili prisutni. To je veoma otežavalo moj život. Gde god da krenem, doživela bih napad panike, a da niko ne zna. Štipanje sebe, primena različitih tehnika kako bih se smirila u tom trenutku, pravilno i nepravilno disanje, trenuci nemoći, neutešnosti i očaja… Što se nastavilo godinama.

I kada mi se činilo da prerastam napade anksioznosti i panike, pokušavala sam da živim normalno, ne razmišljajući puno o strahovima i nesvesticama, ali posle nekog vremena anksioznost bi mi se osvetila, vraćajući se još jača, u jednom trenutku, eskalirajući do agorafobije. Moj strah je bio dubok i bio je toliko moćan da me je fizički kontrolisao. Jednog dana prestaješ da poznaješ sebe, jer te je strah pretvorio u sve ono što nisi. Ja više nisam bila ja.

Koliko god da su nesvestice otežavale moj oporavak, toliko sam bila svesna svakog trenutka da to što ću se onesvestiti par puta godišnje ne treba da upropasti ostalih 360 dana. I gle čuda, naišla sam i na doktora koji se samo time bavio, koji je tačno znao zašto se javljaju i kako da ih više ne doživim. Ali, ja sam i dalje osećala strah da će se ponovo desiti i niko nije mogao, u tom trenutku, da me ubedi u suprotno. I dalje sam se bojala svega, više nego ikad. Potpuno ograničila kretanje, a opet niko nije oko mene primetio da sam život i obične svakodnevne stvari doživljavala toliko zastrašujuće. Želela sam da kontrolišem svaki moj pokret budnosti i da se uverim da smo svi na sigurnom. Bila je to odlična veština – ona ​​kojom se nisam ponosila, ali ona koja me je sigurno probudila, jer mi je dosadila.

Sećam se tog trenutka, posle treninga (koji sam odradila u stanu) i pulsa od 200. Bez daha i sama, molila sam se Bogu da naučim kako da se pustim i oslobodim svoje unutrašnje borbe. Dosadilo mi je da se plašim svega. Dosadilo mi je da sam zatvorenik u stanu. Zatvorenik svog uma i svojih misli.

Tada sam odlučila da neću svaki trenutak budnosti potrošiti na strahove. Tada sam bila osoba koja je odlučila da živi u potpunosti. Razgovarala sam sa svojom doktorkom, išla kod psihoterapeuta, čitala knjige, primenjivala tehnike, radila na sebi. Učinila bih sve (i jesam) da se suočim sa strahom i da povratim kontrolu nad svojim životom. I uspela. 😊

Evo šta danas znam.

Da biste prevazišli anksiozni poremećaj, prvo morate da ga prihvatite.

Ovo je kontraintuitivno. Svi imamo ugrađenu reakciju „borba, bekstvo ili smrzavanje“ na stres i strah, što je fiziološka reakcija i pokazuje se nagonom da se borimo, pobegnemo ili smrznemo i ne preduzmemo ništa.

Anksioznost nas na mnogo načina može zaštititi od štetnih situacija. Na druge načine, kada pretnja nije štetna, može nas sprečiti da funkcionišemo u svom punom kapacitetu i iskusimo sve što život nudi.

Provela sam 12 godina svog života pokušavajući da odgurnem strah i bežim od njega. Ali ono što je trebalo da uradim je da dozvolim sebi da se nagnem u strah, da ga prihvatim, da prođem kroz to, da se suočim s njim. Morala sam da pokažem strahu da se više ne plašim. Ovo je bio zastrašujući čin. Ali alternativa je bila da nastavim da bežim, što je bilo još strašnije.

Tako sam počela da se predajem, da verujem. Prestala sam da se borim i svesno sam izabrala ljubav umesto straha. Shvatila sam da ću, ako želim da se prođem kroz ovaj strah, morati da volim i prihvatim sebe, uključujući i anksioznost u sebi. Istražila sam šta mi anksioznost poručuje, čula sam je i počela da se menjam. Rezultat je nova, snažnija verzija mene same – koja se više nije plašila da živi.

Ako se borite sa anksioznošću i strahom, evo osam načina da napredujete.

Kognitivno

Priznajte svoj strah

Ovo je prvi korak. Često pokušavamo da ignorišemo strah i anksioznost, bežimo od njih, a onda se oni toliko učvrste i toliko dugo budu prisutni da postanu deo nas.

Razdvojite svoj strah od sebe. Vi niste vaša anksioznost, anksioznost je stanje koje može da prođe. Zatim oljuštite slojeve i saznajte čega se bojite. Da li je to razočaranje drugih? Odbijanje? Neuspeh? Nešto drugo? Prepoznajte šta vas sputava da postanete vi.

Strah je podmukao. Može biti sasvim očigledan, predstavljajući se kao fiziološki simptom, ili može biti mnogo nejasniji. Odugovlačenje, perfekcionizam i pretrpavanje mogu biti oblici straha.

Istražite čega se zaista plašite i razmislite kako to doprinosi vašem nedostatku napretka. Kada odredite osnovni strah i kako se on predstavlja, umanjujete moć koju on ima nad vama.

U početku sam verovala da se plašim nesvestice. Nakon čitanja i istraživanja, rada sa psihoterapeutom i kako su mi misli evoluirale, uspela sam da prepoznam svoj osnovni strah – strah od toga šta će drugi ljudi misliti o meni, jer ja nisam bila sigurna u sebe. A nisam bila sigurna u sebe jer nisam živela u skladu sa tim ko sam, nego sam živela tuđe priče i živote.

Jednom kad sam to prepoznala, iako je sve bilo i dalje zastrašujuće, mogla sam da istražim šta sam to ugušila, ko sam ja zapravo, šta mi nedostaje da budem kompletna i da radim na svemu tome. A kako sam mogla da izrazim sebe, samopouzdanje je raslo i postajalo mi je manje važno šta drugi misle o meni.

Suočite se sa svojim strahom

Kada vam se beži, vreme je da se hrabro suočite sa svojim strahom. Iako je naš automatski odgovor često bežanje, otupljivanje osećaja ili nekako odvlačenje pažnje, bekstvo samo privremeno ublažava anksioznost. Strah će se vraćati, moguće u drugačijem obliku, sve dok ne odlučite da mu se suprotstavite ljubaznošću.

Uvedite sebe u sadašnji trenutak primećujući senzacije u svom telu. Gde se strah u vama pokazuje kao nelagodnost? U vašim grudima? U stomaku? Kao knedla u grlu? Iskusite ga u potpunosti. I prihvatite, ne bežite i ne ignorišite ga.

Sprijatelji se sa svojim strahom

Dajte strahu do znanja da ga se ne bojite. Pitaj ga: Šta pokušavaš da mi kažeš? Šta želiš da znam?

Postavljajući ova pitanja, naučila sam da me strah pokušava zaštititi od potencijalne opasnosti. Strah mi je šaputao: „Ne možeš ići dalje i postati ono što želiš dok ovo ne rešiš, prijatelju.“ Jer to je jedini način na koji strah zna da nas zaštiti.

Bihevioralno

Vežbajte

Za mene je fizička aktivnost uvek bila odlično sredstvo za uklanjanje stresa. Bilo da je reč o šetnji ili treningu ili nečemu drugom, kretanje nas smiruje oslobađanjem hemikalija zvanih endorfini.

Donosite zdrave odluke

Kada se osećamo anksiozno, treba da ograničimo unos šećera (i kofeina, ali ono što sama ne radim ne mogu da pričam drugima), jer padovi šećera mogu izazvati razdražljivost i napetost, a stimulansi poput kofeina mogu pogoršati anksioznost, pa čak i pokrenuti napade panike. Dobro uravnotežena ishrana puna zdrave, sirove hrane pomoći će i ublažavanju anksioznosti. Obavezno doručkujte kako biste održali nivo šećera u krvi stabilnim i unosite dovoljno tečnosti kako biste pomogli telu da radi najbolje.

Dišite

Otkako sam naučila pravilno da dišem, primetila sam razliku u načinu na koji reagujem na stresne situacije. Kada ste usred napada panike, teže je preći na duboko disanje, pa je korisno da vežbanje pravilnog disanja postane svakodnevna praksa, kako ne bi ni dolazilo do napada ili kako bi ga u što ranijoj fazi predupredili.

Duhovno

Poverenje

Strah i anksioznost mogu proizaći iz sumnje u sebe i nesigurnosti. Ako redovno radite na sebi, učite i  primenjujete ono što naučite, razvićete više poverenja u svoju sposobnost da radite ono što je najbolje za vas i „rukujete se“ sa onim što vam se dogodi. Težnja da svakog dana budemo najbolja verzija sebe je neprekidan proces.

Takođe, jedan od najefikasnijih načina za izgradnju samopouzdanja je praviti male korake napred. Znajte da to može biti zastrašujuće (i najverovatnije će biti), ali kada izađete iz zone komfora, videćete da je ono čega ste se plašili bilo u vašoj mašti. Često se setim vremena kada sam verovala u sebe uprkos sumnji u sebe, i koliko sam bila sigurna da će sve biti dobro i koliko sam bila optimista uvek u životu. I stvari su se pozitivno odvijale.

Predaja

Kad učinite sve što možete, pustite. Uočite šta je van vaše kontrole i nađite hrabrosti da oslobodite sva očekivanja od toga. Možda ćete jednostavno pronaći osećaj olakšanja ako dozvolite da se život odvija prirodno. Jer ako na nešto ne možemo da utičemo, treba da pustimo, da se predamo i da verujemo u najbolji ishod. U suprotnom, samo ćemo brinuti i biti pod stresom i na taj način štetiti sebi.

Još uvek imam trenutke kada postanem zabrinuta i preterano zabrinuta. U tim trenucima razmišljam o uticaju koji moj um ima na moje telo. Možda nije reč o nameri mog uma da me kontroliše, već preusmeravanju njegove neverovatne moći da radi u moju korist.

I uz to mogu da pomeram planine.