Da li su naša očekivanja realna? Koliko zavisimo od ispunjenja naših očekivanja? Kakva očekivanja namećemo sebi i drugima? Koliko naprezanja i stresa izazivaju ta očekivanja? I da li očekujemo previše od sebe i drugih?
Očekivanja su naše nade ili uverenja da će se nešto dogoditi ili da ćemo dobiti nešto što želimo, da ćemo ostvariti određeni cilj. Takođe, očekivanja mogu biti i snažna uverenja koja imamo o pravilnom načinu na koji bi trebalo da se ponašamo ili pretpostavke kako bi drugi trebalo da se ponašaju.
Naša očekivanja utiču na naš život. Jedni tvrde da ta očekivanja postavljaju visok standard ponašanja; da su pozitivna očekivanja ili ciljevi, naravno, zdravi. Drugi će reći da ta očekivanja mogu stvoriti stres na nas i druge. Trudimo se da budemo onakvi kakvi mislimo da drugi očekuju da budemo, umesto da budemo svoji. I očekujemo da drugi budu ono što mi želimo, umesto da dopustimo drugima da budu onakvi kakvi zaista jesu.
Kako odrastamo, od nas se traži da se prilagodimo roditeljskim, obrazovnim, društvenim i kulturnim očekivanjima, a ovo je korisno jer nam pomaže da se međusobno slažemo sa normativnim standardima prihvatljivog ponašanja. Nažalost, ovi standardi mogu imati visoku cenu krivice i srama kada se utvrdi da smo nesavršeni ili ne ispunjavamo traženi nivo očekivanja.
Svaka osoba će na očekivani standard gledati na drugačiji način, u zavisnosti od vaspitanja, iskustva, ličnosti i konteksta.
Dok filtriramo ponašanje kroz životno iskustvo, možemo se ili ne možemo složiti ili podržati neka opšteprihvaćena očekivanja. Na primer, film Bili Eliot govori o mladom dečaku i nadarenom plesaču kome je otac zabranio da pleše. Mladom dečaku nije bilo prihvatljivo da pleše! Otac i brat su mislili da će ga drugi smatrati gejem ako postane plesač. Međutim, Bili nastavlja da pleše (kradom) i uspeva. Dakle, da li nam je jača želja (da nešto uradimo) ili strah (najčešće od osude)? Ako i pored svoje želje odlučimo da ispunimo očekivanja drugih, jasno je da nećemo biti srećni i ispunjeni i da ćemo imati osećaj da nešto nedostaje.
Kako neispunjenje očekivanja izaziva anksioznost?
Izgleda da je sve u neurohemijskim putevima koji pumpaju kortizol pod stresom. Kortizol čini telo spremnim za borbu ili bekstvo. Mišići postaju napeti, srce kuca brže, a mozak se fokusira samo na opasnost. U tom trenutku postoji samo reaktivnost, teško je pristupiti umu koji razmišlja. Postoji neprijatan emocionalni osećaj straha, besa, nezadovoljstva, razočaranja ili čak izdaje. Zamislite oca koji kopa ugalj i njegovu reakciju na želju njegovog sina da se bavi plesom. Zamislite njegove misli i osećanja dok mu je kortizol preplavio um i telo. I da li bi on isto reagovao da ne razmišlja o očekivanjima njegovog okruženja?
Kako nas ostvarenje očekivanja čini smirenima?
Da nastavimo na istom primeru (priča o Biliju) – da vidimo njegovu unutrašnju želju i očekivanja koje je imao on i drugi oko njega. Znao je da ga ples čini srećnim; njegova učiteljica je videla njegov talenat i nadala se da će postati plesač. Njegova unutrašnja nada/verovanje bilo je da pleše, i sa tim unutrašnjim očekivanjem ostvario je svoj san, uprkos očevom drugačijem očekivanju. Bio je veran sebi i sigurno je bio srećan i zadovoljan ishodom, dok mu je telo i um preplavio dopamin. Da nije ispunio svoje želje da bi zadovoljio očekivanja drugih, sigurno bi bio nezadovoljan, velika je verovatnoća da bi bio i anksiozan. Da li je zbog toga bio sebičan? Ja danas ne mislim tako. On svojom željom da se bavi plesom nikoga nije direktno povredio.
Anksioznost često dolazi sa neispunjenim sopstvenim očekivanjima, radi zadovoljenja očekivanja drugih. Sa tim dolaze i negativni misaoni obrasci, poput: „Nisam dovoljno dobar/dobra“, „Ne mogu da se izborim sa drugima“, „Bojim se da ne kažem ili uradim nešto pogrešno“, „Ne smem da pogrešim“, „Niko me stvarno ne voli, jer vidim da me niko ne razume“, i „Nisam vredan/na toga“. Svaka misao izaziva stres, što rezultira fizičkom napetošću, nelagodom u stomaku, stezanjem grla i grudi, ubrzanim i plitkim disanjem i povećanim pulsom.
Zbog uverenja koja sam pokupila u maloj sredini, zbog očekivanja drugih, zbog želje da se svima svidim, mnogo stvari sam u životu uradila onako kako sam mislila (znala) da drugi očekuju od mene. I mnogo grešaka napravila. Uspela sam to da promenim. Danas od sebe očekujem da radim ono što osećam u srcu i da pratim svoje osećaje, jer ja time nikoga neću povrediti ili uvrediti. Ko me voli zbog toga kakva sam – super, ko će to osuditi – ne treba ni da bude tu. Uglavnom izgubimo sebe da bismo svima oko nas ugodili. I onda, u jednom trenutku počnemo da ugađamo sebi, pa izgubimo druge kojima smo nekada ugađali.
Potrebno je prilagoditi očekivanja od sebe i drugih, sa osećajima empatije i ljubaznosti koji su neophodni u svim vezama koje gradite i svakodnevnom životu. Uz pomoć razgovora sa psihoterapeutima, razgovora sa prijateljema ili nekim ko je prošao kroz ovo iskustvo možete otkriti svoju priču i utvrditi kako su očekivanja uticala na vaš život, ponovo otkriti sebe na novi način i krenuti napred onako kako želite.
