Većina ljudi koji pate od hronične anksioznosti se nadaju da postoji neki recept za život bez anksioznosti. Ja uvek iskreno kažem da ne postoji. Anksioznost neće potpuno nestati. Prirodna je. Korisna je. Samo ne na tom nivou da nas sprečava da obavljamo svakodnevne aktivnosti.

Istražila sam aksioznost za ovih deceniju i kusur, osetila sam sve njene teksture i pukotine. To je deo moje ličnosti. Čini me onim što jesam. Anksioznost nije bila problem. Problem je bio u tome što sam ja dozvolila da preuzme kontrolu nad mojim životom, da analizira misli koje mi padnu na pamet dok se ja ne bih ukočila od straha. Stalno me je upozoravala da sam u velikoj opasnosti. A opasnosti nije bilo okolo. Jedina opasnost koja je postojala je ta što je anksioznost upravljala mojim životom.

U procesu prevazilaženja hronične anksioznosti, važno je da prihvatite sebe. Da dozvolite sebi da se osećate kako se osećate. Ako imate loš dan, prihvatite, ako imate osećaj da sporo napredujete, prihvatite i to. Kako god da se osećate, zapamtite, to je trenutno stanje.

Vremenom sam osetila saosećanje prema anksioznosti. Tu je da mi nešto kaže. Često ukazuje na puteve u životu koji najviše vrede. Ali mi naš pametni instinkt ignorišemo.

Moj instinkt da uzvratim udarac, da se suočim sa strahovima je bio u pravu. Svaki put kad sam se suočila, izašla sam na drugu stranu kao pobednik. Ipak, nakon toga me iscrpljenost obori. Nekad me je nerviralo to što moram da prisiljavam sebe da se suočim sa strahom. Ako se plašim pauka zašto moram da ga uzmem u ruku i da doživim sve te osećaje, kad jednostavno mogu da pobegnem. Ali to je bila pogrešna perspektiva. Ako na to ne gledate kao da prisiljavate sebe, već da ste odlučili da učinite nešto uprkos strahu, onda je to junački podvig.

I onda uspete. Uradite nešto što ste planirali. Ispunite neki svoj san. Budete ponosni na sebe zbog svojih dostignuća, uprkos svojoj strepnji (makar to bilo izaći iz stana na 5 minuta). Dakle, anksioznost ne mora biti naš neprijatelj. Nekad sam bila sigurna da je to borba između viteza i zmaja. Danas znam: anksioznost me je testirala, saplela nekoliko puta i na kraju učinila onim što jesam. Prihvatanje anksioznosti ne daje joj priznanje, već to znači da sam ja uspela i pored nje.

Nije lako živeti sa anksioznim poremećajem, živeti u nemiru, sa svim simptomima koji mogu da ne prestaju danima. Ali uz volju i odlučnost da se prevaziđe to stanje, dani mogu počinjati sa više svrhe i završavati sa sa više mira.

Kroz samoistraživanje, pronašla sam nekoliko stvari koje su me uvek vraćale na pravi put. Važno je da pronađete nešto što će preusmeravati vaš fokus sa anksioznosti i straha na mir, nešto što će hraniti vaš um, dušu i telo.

Jedna od najvažnijih stvari jeste vraćanje u sadašnji trenutak. Treba da osvestimo to da briga neće promeniti budućnost (mi možemo) i da se zapitamo koliko smo se puta brinuli a koliko se toga ostvarilo? Takođe, vežbanjem sam došla do toga da kad pomislim nešto što me uznemiri, automatski odbacim tu misao. Smirivalo me je kad kažem sebi da na kraju uvek sve bude dobro. I onda pomislim: šta bih sad mogla da uradim da se u budućnosti ne osećam ovako? To što bih uradila nešto korisno bi fokus sa straha prebacilo na mir.

Druga stvar je izlaganje i testiranje. Dobar primer je to da kad krenem negde po navici pomislim: šta ako se baš sada onesvestim? Svesna sam da ako odustanem i ostanem u stanu, strah ću dodatno učvrstiti. Ali nekad suočavanju dodam i testiranje. U redu, sad idem tamo baš da proverim da li ću se onesvestiti. Kada testiram misao i uverim um u suprotno, sledeći put bude mnogo lakše.

Preoblikovanje toga šta kažemo sebi i kako posmatramo stvari može nam stvoriti mir. Kao što većina anksioznih ljudi saoseća sa ljudima oko sebe, tako može da nauči da saoseća sa sobom. Treba da shvatimo da nismo slomljeni. Imamo misli, emocije i strahove. Svi ih imaju. Ako dozvolimo da oni postoje, to ne znači da smo slabi. To znači da biramo teži put iznova i iznova, zbog čega možemo da budemo ponosni.

Fizička aktivnost pomaže da se anksioznost iscedi iz tela. Kažu da je slana voda lek za sve: suze, znoj i more. More nemamo svi, ali suze i znoj su nam dostupni. Dok mi znoj blista na koži, anksioznosti nema nigde. Otkucaji mi se povećavaju, ali me to ne plaši jer sam fokusirana na trening. Moje telo se oseća snažno.

Hranim se zdravo, osećam se zdravo. Smanjila sam kafu i više se oslanjam na čaj (posebno na čaj od kamilice). Voće i povrće su sastvani deo svakog mog obroka. Šećer ne konzumiram, kao ni belo brašno. A nekada sam utehu pronalazila u nezdravoj hrani, bez svesti da to anksioznost pojačava.

A šta radim što ispunjava moju dušu? Bavim se aktivnostima u kojima uživam, čak i kada nemam dovoljno sati u jednom danu. Pišem. Pišem tekstove o tome kroz šta sam prošla, u nadi da će to nekome pomoći. Pisanje mi pruža ogromnu radost i utehu. Rečenice i priče mi prolaze kroz glavu, često zauzimajući mesto anksioznim mislima. Rođena sam takva. Od detinjstva sam volela da pišem. Što više vremena bih posvetila pisanju, manje vremena bi me anksioznost „mučila“. Radim i posao koji volim, dva posla. Rad sa ljudima oduvek me ispunjava na najdivniji način. A pomoganje drugima da nađu smisao u svom životu, daje smisao mom životu.

Kada je anksioznost bila u punom jeku, fokusirati se na nešto drugo bilo je preteško. Kad dođe trenutak da „ne radim ništa“ i da odmorim, tada bi mi bilo najgore. Postepeno, izlaganjem i vežbanjem došla sam do toga da mogu da sedim, da ne radim ništa, da isključim misli i potpuno se opustim.

Prevazilaženje hronične anksioznosti je posao koji traje. Nije moguće preko noći rešiti se toga. A kada prevaziđete hronično stanje, anksioznost je i dalje tu, opet je nekada osetite. I ja je osetim nekada. Umesto da kritikujem sebe zbog slabosti, dozvoljavam da ta osećanja dođu. Pokušavam da usporim, da nešto promenim, pokušavam da protumačim šta mi govori. Prihvatam da se u tom trenutku osećam anksiozno. Neće me povrediti, pokušava da me upozori da sam možda u opasnosti. Nekad greši. Proći će. I samo se nasmešim. Osmeh je moje sredstvo za borbu protiv svega.