Svi prepoznajemo i razumemo anksioznost kada se pokrene događajem koji izaziva strah ili stres. Ipak, anksioznost je mnogo manje shvaćena kada je naš stalni pratilac, deo pozadinske buke u našim glavama svakodnevno. U tim situacijama je najverovatnije da je anksioznost postala navika…
Imati intruzivne ili nametljive misli je strašno, preteško i bolno. Često se osećamo kao da smo jedini na svetu koji tako nešto mogu da pomisle, sramota nas je, mislimo da smo u tome sami, ne shvatamo zašto se to baš nama dešava i toliko mogu biti uporne da pomislimo da nikada neće proći. Ja sam imala intruzivne misli. Čak mi se i sada povremeno jave. Volim da kažem da su intruzivne misli simptom anksioznosti našeg uma…
Jednom su me skoro ubedili u to da je sve u mojoj glavi. Prošlo je neko vreme od kad nisam izlazila iz kuće i ljudi oko mene su počeli da brinu. Ja sam najviše brinula, razume se, ali sam na neki način osećala i znala da tako mora u tom trenutku. Kako je prolazilo vreme, ljudi su pokušavali da me posavetuju. Najčešće su me ubeđivali da prestanem sa tim (glupostima) i da je sve u mojoj glavi. Njihova namera je bila ispravna, ali često saveti ne pomažu, šta više, u nekim slučajevima mogu da pogoršaju anksioznost…
Za nas koji smo je iskusili, jasno je zašto anksioznost može biti strašna. Uprkos tome što je prirodan odgovor na stres, anksioznost i anksiozni poremećaji mogu da preuzmu kontrolu nad našim životima. Pored mnogih neprijatnih simptoma, možemo osetiti drhtanje, preznojavanje, vrtoglavicu i da… bol u grudima.
Anksioznost, depresija, osećaj krivice i strahovi dešavaju se osobama koje su sklone da žive u svojim mislima, koje su često povezane sa budućnošću ili prošlošću i retko su fokusirane na sadašnjost…
Kratak dah i anksioznost su veoma povezani. Kada ljudi doživljavaju kratak dah ili nedostatak daha, uobičajena reakcija je anksioznost. Takođe, anksioznost može uzrokovati plitko disanje ili kratak dah i još jači osećaj nedostatka daha. Iz tog razloga, neki ljudi mogu ući u začarani krug stalnog smenjivanja i povećanja intenziteta anksioznosti i kratkog daha…
Kad dolaze praznici osećam napetost, strah, pa čak i bol, svakako preterano naglašene emocije. Žurba da završim sve obaveze do određenog trenutka, kao da će tada vreme da stane, pritisak da se obavezno kad otkuca ponoć osetim srećno i očekivanje da doživim savršeno blaženstvo u tim trenucima, kao da drugi dani u godini ne postoje. Porodična okupljanja i očekivanja. Ako tome dodamo da sam osetljiva osoba, jasno je kako lako mogu skliznuti u anksioznost…
Imala sam i dobre dane. Padne mrak pa se slučajno setim da je dan prošao bez anksioznosti. Kad nema anksioznosti sve mi bude tako stvarno, kao da sam celog života nosila foliju preko duše i odjednom mogu da dodirnem teksturu, vidim oblik i osetim temperaturu mojih emocija i života uopšte. Svaki trenutak je veoma realan kada nije prekriven debelim slojem anksioznosti i stalne brige…
Bilo je trenutaka kad sam osećala da sam dobro, a onda narednog trenutka kao da me neko uhvati za gležnjeve i povuče nekoliko metara ispod zemlje. Odjednom se stvori panika kao oluja bez najave, oko mene lepršanje hiljadu leptira, uragan emocija koje se pretvaraju u treptaj očaja…
Verujem da ste isprobali mnogo toga kako bi prevazišli anksioznost, kao što su razgovori, pravilno disanje, zdrava ishrana, izbegavanje kofeina, meditacija i joga, pravljenje zdravih smutija svakog jutra… Sve ovo zaista može pomoći da se anksioznost smanji, ali obično nakon nekoliko dana odustanemo od nove prakse jer ne osetimo poboljšanje. Zašto je to tako?
Zašto, jednostavno, ne mogu biti normalna? Šta nije u redu sa mnom? Mnogo puta sam sebi postavila ova pitanja. I još više puta poželela da budem „normalna“. Da može jedan dan da prođe bez simptoma anksioznosti, da mogu da se slobodno krećem, da mogu da funkcionišem u toku dana, da mi ne treba pratnja kao što nije potrebna „normalnim“ osobama…
Davno je bilo, tih prvih momenata slabo se sećam. Zaboravila sam „sitne“ strahove i od čega je sve počelo. Znam samo da sam izbegavala mesta na kojima sam se osećala kao da mi je život ugrožen. Ni sama ne znam čime…
Zdravstvena anksioznost se može definisati kao briga o sopstvenom zdravlju koja je nesrazmerna stvarnom zdravstvenom riziku. Osoba sa hroničnom zdravstvenom anksioznošću u više navrata traži lekarsku pomoć. Na primer, osoba čiji rezultati magnetne rezonance ne pokazuju tumore mozga može verovati da je tehničar napravio grešku ili da lekar nije dobro pročitao rezultate i zatražiti drugi pregled.
Anksioznost i depresija, sve češće korišćene reči u svakodnevnom govoru. Uglavnom se njima opisuje stanje lebdećeg straha, nervoze i tuge. Međutim, anksioznost i depresija su mnogo više od toga, to su poremećaji koji se mogu javiti odvojeno, ali i zajedno…
Dragi ljudi, pre nekoliko dana sam odgovarala na veoma interesantna pitanja i odlučila da vam ovaj intervju postavim u celosti na blogu. Verujem da odgovori na ova pitanja mogu da vam pomognu ako se trenutno suočavate sa anksioznošću…
Laži koje nam anksioznost govori- Jednom sam napisala da nas anksioznost laže. Naš um je moćan, to nikada ne zaboravite. Zastrašujuće misli se pojave i mi poverujemo u njih, analiziramo ih, uplašimo se, osetimo različite simptome koji mogu stvoriti paniku i pokrenemo jedan začarani krug…
U početku nisam prihvatala da imam anksioznost. Svađali su se moj razum i moja briga. Bila sam sigurna da je nemoguće da osećam sve te simptome i da to nije neka fizička bolest. Morala sam da tražim potvrdu da bih ublažila anksioznost. Rešenje je uvek bilo trenutno i neverovatno kratkotrajno. Guglanje je od mene napravilo zavisnika. Što sam više uveravanja dobijala, to mi je više i češće bilo potrebno…
Volim život i volim biti ovde. Kad razmišljam o životu osetim radost. A kada razmišljam o prolaznosti života primetim da me neki čudan osećaj obuzima. Sada je taj osećaj više neizvesnost, retko kada razmišljam o njemu i ne plaši me, a svakako mi ne ometa svakodnevno funkcionisanje. U jednom periodu mog života, taj osećaj je bio strah od smrti (i smrti bliskih ljudi)…
Da li se nekada pitate odakle nama anksioznost? Kada sam prihvatila da to što se meni dešava nije zato što sam bolesna, već da je to anksioznost, onda sam počela da postavljam pitanja i tražim odgovore. Bilo mi je važno da razumem anksioznost. Zašto je izabrala baš mene da napada? Šta treba da uradim da me ostavi na miru? Gde su koreni moje anksioznosti? Da li to treba da otkrijem da bih je oterala od sebe?
Najbolja stvar u vezi sa strahom je to što kad počnete da trčite ka njemu, on pobegne. Pokušavam da se setim čega se nisam plašila. Ne ide mi nešto. Izgleda da su moje lampice za strah bile konstantno upaljene. Inače sam takva osoba – često se uplašim, opreznija sam, uvek brinem, ali sada radim sve uprkos strahovima…
S vremena na vreme, socijalnu anksioznost osetimo svi. Možemo osetiti napad socijalne anksioznosti zbog određenih događaja ili ljudi ili zato što se trenutno osećamo krhko. Možda imamo neku drugu vrstu anksioznosti i zato se osećamo nesigurno da bi ostvarili socijalnu interakciju…
Znam kako je osećati iracionalne strahove, uznemirenost i nelagodu, bez ikakvog razloga. Znam kako je smišljati najgore moguće scenarije u glavi. Znam kako je biti pod stresom, osećati se očajno i beznadežno. Znam kako je imati napade panike, imala sam ih bezbroj....
Kada živite sa anksioznošću dugo, postajete majstor u njenom skrivanju. Bez obzira da li imate različite strategije za različite situacije ili jednu „masku“ koju koristite u svim okolnostima, ponekad je skrivanje anksioznosti jedini način da pregurate dan. Takođe, nekada je prikrivanje način da izbegnete kako se osećate ili da probate da ne pobegnete u zonu komfora…
Koliko u toku dana imate negativnih misli? Da li se zbog toga kritički ponašate prema sebi? Da li vas te misli brinu, da li osećate strah zbog njih?