Napad panike je užasno i zastrašujuće iskustvo, ali nije ni u kom smislu opasno. Panični napad je zapravo prirodna telesna reakcija. Na primer, kada osećamo da je naš opstanak na neki način ugrožen, svi imamo instinktivni odgovor „borba ili beg“. Ovaj odgovor stvara nagli porast adrenalina, praćen snažnim osećajima anksioznosti i panike, i veoma intenzivan poriv da pobegnemo ili izbegnemo strašnu situaciju ili okolnost.
Adrenalin i dodatni protok krvi povećavaju našu snagu i svest o opasnosti. Ova dodatna „svest“ o opasnosti može izazvati razne vrste osećaja, kao što su vrtoglavica, mučnina, hiperventilacija, ubrzan puls, zbunjenost, nedostatak kontrole, nestvarnost, drhtanje i slično.
Evo čega se najviše plašimo a što se zapravo ne može dogoditi:
1. Gubim kontrolu i ludim
Niko sa napadima panike i anksioznošću nikada nije poludeo. U stvari, zbog toga što shvatamo da imamo napade panike, to je samo još jedan pokazatelj da nećemo poludeti. Ljudi koji polude gube kontakt sa stvarnošću. Ljudi sa anksioznošću su tu previše u kontaktu sa stvarnošću. Činjenica da mislimo da ćemo izgubiti kontrolu zapravo garantuje da to zaista nije moguće, jer ljudi koji gube kontrolu nisu toga svesni, niti zabrinuti oko toga.
2. Onesvestiću se
Privremena vrtoglavica plaši ljude sa paničnim napadom da bi mogli da se onesveste. Ali, to nije moguće jer nam tokom panike srce kuca brže, a krvni pritisak raste. Kako krvni pritisak raste, postaje nam nemoguće da padnemo u nesvest.
3. „Strefiće me infarkt“
Prvo, srce može kucati brzo i neprekidno tokom dužeg vremenskog perioda bez da nastane neko oštećenje. Postoje mnoge razlike između napada panike i stvarnog srčanog udara. Tokom pravog srčanog udara, primarni simptom je grčenje unutar grudi i bol koji je neprekidan. Tokom napada panike, pažnja je usmerena na brzo kucanje srca. Pravi srčani udar proizvodi snažnu unutrašnju bol koja ljude tera da se zgrče i spuste na pod. Ne čuju kako im kuca srce niti ih je briga. Intenzivna bol je jedino na šta mogu obratiti pažnju.
