U trenucima kada je sve u nama u stanju pripravnosti, logika pada u drugi plan. Kao da je deo nas koji zna kako da razmišlja jasno, kako da proceni realnost, jednostavno zamrznut. Ostane samo osećaj hitnosti i nemir koji traži momentalno rešenje. Anksioznost deluje kao žurna misija preživljavanja i sve osim toga što čini život gubi smisao. Čini se kao da je ta borba već izgubljena, ali nije.
Ono što nas u tim trenucima može vratiti sebi su prava pitanja, pitanja koja nas osvešćuju, vraćaju u sadašnjost i otvaraju prostor za razmišljanje. Kroz te male pauze između osećaja i misli, otvara se mogućnost da vidimo realnost onakvom kakva jeste.
Da li je ovo što osećam činjenica ili pretpostavka?
Anksioznost voli scenarije, voli da crta ono što bi moglo da se dogodi. Često je tako ubedljiva da te slike deluju kao stvarnost. Ali, šta je tu zapravo realno? Kada se zapitamo da li je to što osećamo zaista činjenica ili je to samo projekcija, tada otvaramo prostor da sagledamo situaciju, da se setimo da u trenutku postoji samo ono što jeste, a ne ono što bi moglo da bude.
Šta je najgore što može da se desi i koliko je to verovatno?
Kada postavimo sebi ovo pitanje, dolazimo do srži svojih strahova. Anksioznost nas uvek uverava da je najgore moguće i najverovatnije, ali koliko je to tačno? Kada zastanemo i analiziramo, shvatamo da su šanse da se najgore ostvari zapravo male. Sama procena rizika ima moć da utiša onaj osećaj pretnje koji nas obuzima.
Postavljanje ovog pitanja nije lako, jer je često za naš odgovor: da nas nema. Ali onda treba postaviti sebi pitanje: Šta propuštam u životu pa se plašim da me neće biti? Šta bih sve voleo/volela da uradim i doživim?
Šta bih rekao/rekla nekome ko se oseća isto ovako?
Uvek smo prema sebi najstroži. Dok prijatelju uplašenom zbog budućnosti nudimo utehu i podsećamo ga na njegovu snagu, prema sebi imamo reči koje produbljuju strah. Ovim pitanjem, pokušavamo da sebi damo onaj savet koji bismo dali dragoj osobi – nežno, sa razumevanjem, sa svešću da taj strah, koliko god jak, ipak može da popusti.
Da li su ove misli korisne? Šta bi mi stvarno pomoglo u ovom trenutku?
Anksioznost želi da verujemo da nam čini uslugu, da nas štiti, jer se tako duže zadrži kod nas. Ali kada sebi postavimo pitanje o korisnosti misli i strahova, uviđamo da, u većini slučajeva, oni nemaju nikakvu stvarnu vrednost. Da nemaju konstruktivan efekat. Zapitajte se šta bi vam u tom trenutku zaista pomoglo – možda nekoliko dubokih udisaja, možda trenutak tišine, ili samo podsećanje da ne morate sve znati i rešiti u ovom trenutku.
Kako se moje telo oseća u ovom trenutku?
Anksioznost je suptilno zapisana u telu: u brzim otkucajima srca, u grču mišića, u ubrzanom disanju, u drhtavom tonu glasa. Kada se usmerimo na svoje telo i pitamo kako mu je, često otkrivam signale koje nismo ranije primetili, a to je da usporimo korake, da se povežemo sa sobom, da dišemo sporije.
Da li sam već prošao/prošla kroz nešto slično i kako sam to prevazišao/prevazišla?
Svaki put kada podsetimo sebe na prošla iskustva, vidimo kako je život tekao dalje uprkos mislima i strahovima, kako su situacije koje smo zamislili bile daleko teže u našim mislima nego u stvarnosti. Ta sećanja vraćaju osećaj stabilnosti, prizivaju unutrašnju snagu i podsećaju nas da je i ovo samo trenutak kroz koji prolazimo, ne kraj priče.
Nijedno od ovih pitanja ne nosi konačne odgovore, ali svako otvara vrata ka prostoru u kojem logika ima šansu da se čuje. I možda, kroz ta vrata, dolazimo do nečeg dubljeg – podsećanja da smo u stanju da podnesemo i trenutke nesigurnosti i osećaj straha i teške misli.
Ne definiše nas anksioznost, već naša sposobnost da je prevaziđemo. Anksioznost je strašno veliki talas, ali mi smo sidro.
Važno je da znate da niste sami.
