Davno je bilo, tih prvih momenata slabo se sećam. Zaboravila sam „sitne“ strahove i od čega je sve počelo. Znam samo da sam izbegavala mesta na kojima sam se osećala kao da mi je život ugrožen. Ni sama ne znam čime. Okrenem se oko sebe, u grču, izbezumljena, vidim da nema opasnosti. Osim što ja osećam i znam da će se tog trenutka nešto strašno dogoditi. Nešto što se nikada ranije nije dogodilo. Tih mesta je bilo sve više. Moja bezbedna zona se sužavala kao put kome se gubi trag. Ali i dalje sam uspevala da funkcionišem, da drugi ne primete. Uz velike muke, to priznajem.
Svako jutro pre posla bilo je potpuno isto. Budim se pre alarma, šta ako ga ne čujem? Pre nego što skupim snagu da ustanem, vreme provodim u strahu od dana koji je preda mnom. Pogledala bih kroz prozor i pitala se da li ću moći da stignem do parkinga. Više mi ništa nije donosilo radost. Zatim bih spremila doručak i pojela na silu par zalogaja, jer ako izađem gladna veća je verovatnoća da će mi pozliti. Ovo je bio moj život kao osobe za koju su svi mislili kako joj sve u životu ide od ruke. Ali, sa anksioznošću koja jača, sa agorafobijom i opsesivnim mislima, to nije bilo važno. Više ništa nije bilo važno.
Svakog dana sam postajala sve slabija, sve mi je teže bilo da prevalim kućni prag. Znala sam da se moj život otrgao kontroli. Šta sam očekivala? Nisam zastala i zapitala se šta da uradim da mi bude bolje, nisam smela da zastanem jer sam znala da ako stanem, ostaću tako ukopana i više pomaka nema. Zato sam nastavljala da se krećem, da iscrpljujem sebe. Kako sam mogla da nastavljam kad sam se osećala tako užasno? Jedva sam ustajala iz kreveta, a kad bih ustala mislila sam da ću se prevrnuti. Misli se tada ubrzaju, emocije eskaliraju, a moje telo se ukoči od straha. Simptomi bi se samo smenjivali.
Tog dana, napuštajući kućni prag, drhtavih ruku i uznemirenog srca okrećem se još jednom da pogledam sobu. Činilo mi se da sam svakim sledećim korakom bliža propasti. Pre nego što sam zatvorila vrata, odlučila sam da odlazak na posao nije fizički moguć. Brzo se vraćam u stan, zatvaram ulazna vrata, ostajem prislonjena uz njih, spuštam se na pod i tu ostajem narednih nekoliko sati. Bila sam užasnuta, jer sam znala da od tog trenutka više neću izaći na ulicu. Jedino što me je radovalo bilo je to što više neću biti primećena, a to mi je bilo neophodno. Konačno ću biti nevidljiva.
Kroz život sam se trudila da budem dobra osoba i da nikada ne povredim ljude namerno. Pravila sam greške, naravno, ali stalno sam se pitala šta sam učinila toliko strašno da zaslužim to mučenje? Zašto ja? Osećala sam se neverovatno sama, u četiri zida, a u isto vreme osećala sam ogromno olakšanje.
Sklupčala bih se tako na krevet, čak ni ne pokušavajući da obuzdam suze, nema ko da me vidi. Toliko sam se navikla na samoću. Više nije bilo potrebno da stavljam masku sa najvećim osmehom, gluma je prestala, zavesa se spustila.
A onda je prošlo nekoliko meseci i ja sam se odmorila. Počela sam opet da osećam radost, pojavila se želja da izađem, da prošetam i udahnem vazduh. Pustila sam sebe na miru neko vreme, dozvolila sam sebi da budem to što jesam, mnogo toga o sebi naučila. Ali, sada treba izaći među ljude, pokazati se. Opet strah, da li će me prihvatiti? Promenila sam se.
Proces je trajao, nije bilo jednostavno izaći i suočiti se sa najvećim strahovima. Ali sam krenula pravo kroz njih. Znala sam da je to jedini način. Nisam se osećala neverovatno, ali sam se osećala bolje. Konačno, počela sam da se krećem, trudila sam se da živim što zdravije, osećala sam se prvi put u životu da sam to ja, dopustila sebi emocije i da mi ne bude stalno osmeh na licu, nisam se više osećala slomljeno. Osećala sam da se oporavljam.
Znala sam da ne mogu dozvoliti da mi jedan užasan period diktira ostatak života ili da me natera da živim u još većem strahu. Koliko god vremena da sam izgubila, nije bilo važno, važno je bilo ono što je ispred mene. Bodrila sam sebe: ako si izdržala juče, danas ćeš definitivno uspeti.
Shvatila sam da to što sam doživela nije sramota. Anksioznost nije slabost, naprotiv. Umesto da se stidim svoje anksioznosti i onoga što mi se desilo, počela sam otvoreno da pričam o tome, a drugi su to prihvatili. Ubrzo nakon toga, počela sam da delim svoje pobede sa „celim svetom“. Bodrila sam i druge. Poruke su stizale od prijatelja, poznanika i potpunih stranaca, u kojima su mi zahvaljivali što pišem priče i i otvoreno govorim o svemu što sam doživela . Zbog ovih poruka sam se osećala živom. A onda sam i zanimanje promenila, sada radim profesionalno sa ljudima koji pate od anksioznosti i anksioznih poremećaja.
Verujem da se sve dešava s razlogom. Dobar deo svog života bila sam preplašena zbog svoje anksioznosti, tražeći od univerzuma objašnjenje moje patnje. Šta je bila poenta? Otkrila sam svoj poziv. Sada znam da je poenta bila u tome da otkrijem svoju moć. A ta moć je da učinim da se bar jedna osoba sa druge strane računara ne oseća kao da je sama i da jedina prolazi kroz tu patnju.
Važno je da znate da niste sami i ako sam uspela ja, možete i vi. Bez obzira što je anksioznost poremećaj, sebi nekad kažem da sam preživela najtežu bolest. Sada se trudim da osvetljavam put drugima.
