Nekada je najteži deo da se osetimo shvaćenim od strane najbližih osoba, zbog stigme i nerazumevanja paničnih napada.
Prvi put kada sam imala napad panike, imala sam 20 godina i čekala sam ispred amfiteatra da me prozovu da uđem na ispit. Nisam mogla precizno da zaključim šta se dešava, šta je podstaklo nalet senzacija, vrtoglavicu i mučninu, kratak dah i veoma ubrzan rad srca. Znala sam da to nije „obična“ trema i bila sam sigurna da ću se onesvestiti (sve te simptome imala sam i pre svake nesvestice). Međutim, ono što se dogodilo je da sam otišla nekoliko puta da se umijem i da sam se smirila posle određenog vremena, polagala ispit i položila i normalno se vratila kući. Hm, šta je tada bilo drugačije i zašto sam sve to osetila? Šta se sa mnom desilo? Zašto se to desilo? Da li će se dogoditi opet? I ako se ponovi, kako bih mogla da zaustavim to? Ova pitanja su me danima mučila. Posle nekoliko dana, a pre sledećeg ispita, bum… Ponovo, sve isto. Samo sam tada bila sigurna da će se to stalno dešavati i osetila i strah i sramotu.
Na žalost, meni je bilo potrebno više godina da se suočim na pravi način sa anksioznim stanjem, kao i obrazovanja i razumevanja stigme koja se odnosi na mentalno zdravlje. Dakle, mi ne želimo da doživimo taj nivo panike da moramo da pobegnemo sa nekog (čak i omiljenog) mesta ili da završimo u hitnoj, niko od nas to sigurno ne želi. Sigurno nije naš izbor da zbog napada panike moramo da damo otkaz na poslu ili prestanemo da izlazimo iz kuće. Zato i pišem o svom iskustvu, pišem o tome sa čim sam se suočila i šta mi je pomoglo na putu oporavka, da bi nekome bilo motivacija i da bi, možda, nekome skratilo vreme od trenutka kada osete prve simptome anksioznog poremećaja i panike do početka oporavka.
Postoje mnoge zablude i o napadima panike i o osobama koje prolaze kroz to iskustvo.
Mit: Svi napadi panike imaju iste simptome.
Činjenica: Panični napadi mogu se ispoljavati kod svake osobe drugačije i u velikoj meri zavise od ličnog iskustva. Uobičajeni simptomi napada panike su: hiperventilacija (ubrzano, kratko, otežano disanje), ubrzano i jako lupanje srca, preznojavanje, mučnina i bol u predelu želuca, drhtavica, vrtoglavica, hladni trnci ili talasi vrućine, peckanje ili ukočenost u telu, trkačke misli, osećaj gušenja, osećaj gubitka kontrole, osećaj gubitka razuma, osećaj nerealnosi i nepripadanja, strah od smrti. Postoji mnogo različitih simptoma i moguće je iskusiti samo neke od njih. U mom slučaju, napad panike je podrazumevao iste simptome kao i nesvestica i zato bih se dodatno uplašila, jer nikad nisam bila sigurna šta je, u tom trenutku, u pitanju. Ono što prethodi tim simptomima je intenzivni strah. Dugo sam se pitala da li mogu nazvati to što sam osetila napadom panike ili sam samo bila „dramatična“ (jer nikada nisam završila u hitnoj pomoći, na primer). Važno je da znate, u stvarnosti, panični napad može izgledati kao mnogo različitih stvari, i zaslužili ste da dobijete pomoć i podršku, čak i ako imate “blag napad” po nečijoj definiciji.
Mit: Ljudi koji dožive panični napad su razmaženi i ne umeju da se kontrolišu.
Činjenica: Suprotno ovom uverenju, napadi panike nisu nešto što ljudi mogu da kontrolišu. Ne znamo tačno šta izaziva panične napade, ali znamo da ih često mogu pokrenuti stresni događaji, mentalne bolesti, neodređeni nadražaji ili promene u okolini. Napadi panike su neprijatni, nenamerni i često se dešavaju bez upozorenja. Takođe, suprotno uverenju da traže pažnju, većina osoba koje su doživele panični napad veoma se stide i osećaju se neprijato na samu pomisao da im se to može desiti u javnosti ili kad ima nekoga u njihovom okruženju.
Kada bih osetila da sam blizu napada panike, brzo bih pobegla sa tog mesta i sakrila se negde ili otišla kući što je pre moguće, kako se ne bih osetila neprijatno u javnosti. Upravo je to i razlog što sam prestala u jednom trenutku da izlazim iz kuće. Često bi mi najbliži ljudi rekli nešto poput: „Nema razloga da se uznemiriš!“ ili „Kako se ne možeš smiriti?“ Ovakve stvari su mi i otežavale smirenje, jer osetim tugu i da sam sama više nego ikad. Teško je objasniti bilo kome šta osećamo u tom trenutku. Najbolje što možete učiniti za nekoga ko ima napad panike je samo da pitate na koji način možete da budete podrška. Ako vaša bliska osoba često doživljava napade panike, pitajte je u trenutku kada se oseća dobro šta da učinite i kako da joj pomognete, ako se to opet dogodi. Jer, mi obično imamo sve isplanirano u slučaju da osetimo da će napad krenuti.
Mit: Ljudima koji dožive napad panike neophodna je pomoć ili medicinska pomoć.
Činjenica: Može biti zastrašujuće posmatrati nekoga ko doživljava napad panike. Ali važno je zapamtiti da oni nisu u neposrednoj opasnosti. Najbolje što možete da uradite je da ostanete smireni. Iako panični napad može izgledati kao da osoba doživljava srčani udar, obično su ljudi koji imaju panični napad u stanju da objasne razliku. Ako se nalazite pored nekoga ko ima napad panike i već ste pitali da li im treba podrška, najbolje je da poštujete odgovor, i verujete im da mogu da se sami pobrinu za to. Mnogi ljudi postaju vešti u razvijanju tehnika i trikova za zaustavljanje napada panike i imaju plan delovanja kada se takve situacije dogode. Tačno sam znala šta da radim u takvim situacijama da pomognem sebi. A ako se nađe neko u mojoj blizini u tom trenutku i uplaši se ili mi ponudi da pozove hitnu pomoć, tada mi bude mnogo gore.
Mit: Samo ljudi kojima je dijagnostikovana mentalna bolest ili poremećaj mogu da dožive napad panike.
Činjenica: Svako može doživeti napad panike, čak i bez dijagnoze mentalne bolesti. Međutim, neke osobe su izložene većem riziku da će doživeti više napada panike tokom svog života, uključujući osobe koje imaju porodičnu istoriju paničnih napada ili traume. Takođe, osoba ima veći rizik ako ima neku od sledećih dijagnoza: panični poremećaj, generalizovani anksiozni poremećaj (GAP), posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Ljudi koji ne ispunjavaju ove kriterijume i dalje su u riziku- posebno ako dožive traumatični događaj, ako su u stresnom radnom ili školskom okruženju, ne spavaju dovoljno… Zato je dobro da svi imaju generalnu predstavu o tome kako izgleda napad panike i šta mogu da urade da vrate osećaj smirenosti.
Stigma mentalnih bolesti često je najteži deo za nas, u trenucima kada već imamo teško vreme i nešto sa čime se borimo. Iz tog razloga, odvojiti zablude od činjenica je važno, kako osobama koje doživljavaju panične napade, tako i onima koji žele da razumeju kako da podrže ljude koje vole.
Ja drugari imam 36 god i već 10 godina se borim sa tim, prvo mi se pojavilo kada uđem u neki market i da čekam red, odmah počinje nestabilnost neka, mada to i nije ništa ovo sada sto imam je veliki problem(ni lekovi ne pomazu) kolima ne smem van grada, cim izadjem van grada pocinje gusenje i lupanje srca jer nema u blizini neka bolnica, dom zdravlja itd, jos gore sto od tada i peske ne smem da idem jer pocinjem da se gusim i do prodavnice koja je udaljena 100m idem kolima.. I tu je dodla gojaznost i sve najgore, tako da ljudi ja raznisljam o onom najgore, ne zasluzujem ja ovde, ko ce mene ovakvog.. Sve najbolje
Nenade, za sve postoji rešenje i ne postoji ni jedan razlog na ovom svetu da ne živimo život kakav zaslužujemo. Ali do nas je, mnoge stvari moramo da promenimo, uverenja, stavove, kako se ponašamo prema sebi, okruženje… Kako se rešava gojaznost? Počnemo da se hranimo zdravo i da treniramo i automatski smanjujemo i anksioznost. Ja nisam izlazila dugo iz kuće, ali sam trenirala u kući. Postoji samo jedna stvar koja nam je potrebna, a to je volja. Volja da se istinski promenimo.
Ako niste do sada, dobro bi bilo da krenete na psihoterapiju, da se aktivirate i da rešavate jedno po jedno. Zaslužili ste da živite slobodno i samo je potrebno da date sve od sebe da tako i bude.
Ja Vam želim svu sreću sveta i veliki pozdrav za vas.
Eee volja,volja i jeste najveci problem!Kako pronaci volju?
Ja takodje duze vrijeme slabo izlazim iz kuce, postajem gojazna neznam kako da se oslobodim toga, to traje nekih dve i po godine, tek sam pocela posete psihologu i nadam se da ce mi pomoci jer mi sve ovo postaje nepodnosljivo
Nenade,
Kao da ste pisali o meni, ali ja pored svega toga nisam smela u gužvu, među neke nepoznate ljude…
Išla sam na psihoterapije kod psihologa jednom nedeljno, trajalo je dugo ali sam sada skroz dobro. Odlazila sam redovno i činilo mi se da nema nikakvog pomaka, pomišljala sam da odustanem, da bih odjednom, kao preko noći, postala dobro.
Pokušajte, idite na razgovore sa psihologom i budite uporni, verujte mi da će Vam to pomoći.
Sve nsjbolje Vam želim,
Gledaj da ne strahuješ o straha, i biće sve bolje.
Gledaj da ne strahuješ od straha, i biće sve bolje.
Imam 44 godine i ovome sam vec 12 godina, svima nam se isto desava i imamo iste situacije i strahove, ja sam se ugojila 20 kg, nisam ni dete rodila, napustila sam odlican posao(sve zbog ansioznosti), vratila se kod mojih u selo ali ni ovde nisam mirna. Mogu reci da mi je anksioznost upropastila zivot(ne mislim bukvalno, ali nisam kvalitetno zivela)… Videla sam da ljudi svasta dozivljavaju, ALI…videla sam i da se ljudi iscupaju iz ovoga tako da ja ne odustajem jer ako su oni mogli da se iscupaju pa mogu i ja valjda… tako da mozes i ti! Ti bar vozis auto! Ja moram svako jutro da se borim kako cu na posao i ko bi mogao da me odveze… Ej, nisu tvoje muke najgore, glavu gore, covece… Sve najboljee…
Dosta mi je pomogao Roberto David, imas na yt, posebno njegova meditacija za opustanje.. Pozz i sve najbolje.
Pozdrav svima, ja takodje 5 godina sam imala iste probleme, preporucujem da procitate knjigu moc sadasnjeg trenutka, meni je promijenila razmisljane na neki nacin. Pozdrav svima
Ja sam uvek bila jaka da ne kazem k….ta.Desili su mi se veliki stresovi i problemi koji su trajali i eskalacijom svih dogadjaja i borbi pocnem da osecam napade panike.To mi je na kraju i dijagnostikovano od strane psihoterapeuta,jer vise nisam mogla da izdrzim ,te sam zatrazila strucnu pomoc.Ono sto sam ja osecala prilikom napada,bilo u kuci ili na ulicije:dodje mi da vristim,da placem,da zastanem,potrcim i pobegnem,mrak mi pada na oci,hocu da se srusim nemam snage u nogama.Gore od zamisljenog pakla.A sve vreme razmisljam da to neko ne vidi.Ne pada mi hitna da zovem na pamet.Necu u mentalnu bolnicu.Doktorka mi je prepisala lek od kog mi je bolje,ali od straha da se to ne ponovi ja vec dve godine ne prestajem da ga pijem.Bez njega ne izlazim iz kuce ako ga ne popijem bar pola sata pre.Anksioznost je nesto cega si svestan i to je borba Titana.Da bar imam neku drugu mentalnu bolest gde znaju da nisi pod vinklom bilo bi mi „cini mi se “ lakse.Ovako se krijem da sam sajko jos moram da se borim sa sopstvenom svescu.