Da pišem o ovome inspirisala me je moja drugarica, koja je pre neki dan rekla da sam melanholičan tip ličnosti. I počela sam da razmišljam ovih dana na tu temu. Nekada nisam bila sigurna da li sam samo takav tip ličnosti ili sa mnom definitivno nešto nije u redu (mislim da su ovu fazu prošli svi anksiozni, pitajući se da li imaju mentalnu bolest).

Da krenemo od definicije. Melanholici reaguju veoma sporo, iako imaju vrlo intenzivne (jake) emocije. Osećanja tuge i stalne zabrinutosti kod melanholika preovladavaju. Vrlo su oprezne, sumnjičave, često nedruštvene i tihe osobe. Melanholik je promišljen, analitičan, ozbiljan i odlučan, kreativan i često umetnički nadaren. I zaista je tačno da imam elemente ovog tipa.

Suprotno tome, većina mojih prijatelja bi me verovatno opisala kao srećnu (što često jesam) i nasmejanu osobu. Ponosna sam na svoju sposobnost da saslušam, oraspoložim ljude oko sebe i da im dam podršku. Prilično dobro funkcionišem u svakodnevnom životu, osim što sam se godinama suočavala sa anksioznošću. Ipak, nekada imam potrebu da se osamim i ostanem tako sama sa sobom nekoliko dana. Nisam često tužna koliko navode u definiciji, a zabrinuta jesam. I društvena. I nepopravljivi optimista. Dakle, možda sam delom melanholik, ali nisam samo to, jer moj život i dosadašnje iskustvo ne može da stane u jednu definiciju.

Stvar je u tome što nekada nisam znala da li je ono što osećam „normalno“, jer ta osećanja koja imam često se sukobljavaju. Optimista, a plašim se svega. Verujem da će sve biti u redu, a ne prestajem da brinem. Nasmejana i kad sam tužna. Želim da se prepustim i uživam u životu, a moram sve da kontrolišem. Takođe, anksioznost sa kojom sam se suočavala nije bila vidljiva spolja (što bi neki rekli: „to ti je samo u glavi“) i bilo je mnogo teško razgovarati sa bliskim ljudima, a da shvate šta proživljavam. Nije bilo nikoga da kaže da je tako i njemu, pa da ja osetim olakšanje što nisam jedini čudak na svetu.

Naravno da sam se mnogo puta pitala da li sam ja „normalna“. Danas mi je to smešto, iz više razloga. A nekad sam puno razmišljala o konceptu „normalno“. Šta je to biti normalan, zašto je to važno, ko to može da definiše?

Da bi nešto bilo „normalno“ mora da se prilagodi nekakvim standardima, zar ne? Kažemo da je nešto normalno, jer je to ono što očekujemo, na šta smo navikli, šta god je tipično ili prosečno. Kad sam želela da znam da li je ono što doživljavam normalno, želela sam da razumem dve odvojene, ali povezane stvari. Prvo, ako je nešto normalno u poređenju sa merljivim, naučnim standardom – da li se u proseku većina ljudi oseća tako? Jesam li ja neobična, da li sam blizu norme ili ipak malo izvan nje… Drugo, ako sam izvan norme, da li sam totalni čudak, da li nešto nije u redu sa mnom, da li je nešto u vezi sa mnom društveno neprihvatljivo, drugi ljudi verovatno nisu takvi, i tako dalje.

Postoje ljudi koji se osećaju anksiozno ili depresivno ili oboje. I ti ljudi mogu posmatrati svet optimistički i pesimistički. Postoje osobe koje se mnogo smeju, a u biti su tužne. Anksiozni ljudi mogu biti veoma društveni (što uglavnom i jesu i čak su često i bili u centru pažnje u svom društvu dok se nisu povukli zbog anksioznosti). Upoznala sam depresivne osobe koje me uvek nasmeju. Postoje i ljudi koji ne pate od većine ovih problema, ili ako ih imaju, doživljavaju ih mnogo nižim intenzitetom. Kod svih nas nivo hormona se može razlikovati, kao i način na koji smo odgajani, interakcije koje smo imali sa vršnjacima kao deca i tinejdžeri, kao i okolina, društvo i veze koje smo ostvarili.

Mnogo faktora utiče na to ko smo i kako smo! Na žalost, uključujući i mesto u kom živimo i kako naša okolina gleda na mentalno zdravlje. A kod nas i dalje čudno gledaju na to. Kada sam bila početnik u svemu ovome, svi bi me čudno gledali kad bih pričala o anksioznosti. Čak bi me i posavetovali da o tome ne pričam nikome. Jer, drugi mogu da kažu da nisam normalna. 🙂

Razmislite o ovome – kada odete negde na odmor, da li se osećate manje anksiozno? Ja da, možda zato što sam udaljena kilometrima od svog stvarnog života, ali možda i zato što sam na mestu sa drugačijom okolinom i gde osećam da je normalno širi aspekt.

U svakom slučaju, čini se da je ljudima jednostavno lakše da kriju kako se osećaju ili da se prave da su uvek dobro i srećni, kako bi u očima drugih bili „normalni“. Jer, ako nisu normalni, možda to znači da su ludi?!

Nekad sam mislila da su normalni oni koji su suprotni od mene. Ljudi koji se ne zadržavaju na negativnim iskustvima ili glupim stvarima koje su rekli, koji se ne uznemire zbog svake sitnice i koji izgledaju kao da su sigurni u sebe. Možda i vi to mislite. Većinu svog života sam zavidila ovim ljudima.

Ali znate šta sam naučila? Svi mi imamo nešto što bi izašlo iz okvira normalnog, po definicijama. Ako nismo zabrinuti, možda smo depresivni. Ako nismo opsesivno-kompulzivni, možda smo asocijalni ili socijalno „nezgodni“. Možda smo dobri za druge. Možda samo gledamo sebe. U oba slučaja po malo iskačemo iz normale. I tako dalje. Mnogo ljudi na ovom svetu ima po neku osobinu od svih tipova ličnosti. I čak tokom svog života mogu potpuno da promene tip ličnosti kome pripadaju (po definiciji). Teško je napraviti definicije koje bi važile za sve.

Ali, kako se nositi sa tim što ste drugačiji od zamišljene normale u vašoj sredini? Kako da se ne osećate kao da će vas svi osuđivati ili progoniti? Na primer, živimo u zemlji u kojoj socijalna norma psihoterapiju smatra nečim što vam treba samo ako imate „stvarne“ probleme, poput ozbiljne mentalne bolesti. Ali to je loše i za, takozvane, normalne ljude. Kada se smatra da je briga o mentalnom zdravlju izvan norme, ljudi se dvoume da zatraže pomoć, čak i ako im je zaista potrebna. A ako zatraže pomoć, kao što sam i ja učinila, neće znati u potpunosti kako da je traže ili šta da traže, jer smatraju da ako nisu normalni, onda su potpuno sjebani.

Srećom, na vreme sam utvrdila da sam sebi normalna, iako osećam ono što osećam (u stvari, utvrdila sam da normalno ne postoji kao norma). Društvena ideja normalnog, ona zbog koje mislite da treba da se osećate kao i svi drugi, je neispravna i loša. To je ona vrsta normale koja ne uzima u obzir širok spektar iskustava i ponašanja, jer se zasniva na klasi, kulturi, religiji, tradiciji. Biti neko ko se ponaša drugačije od društvenih normi, nije lako. Ali svako ima prava da se ponaša kako želi, dok svojim ponašanjem ne povređuje druge.

Evo ja otvaram vrata i vama da počnete da preispitujete i redefinišete ono što društvo kaže da je normalno. Možda će biti teško i možda ćete naići na određeni otpor – posebno od vas samih. Ali uradite to. Možda želite da upišete fakultet sa 50 godina, ili sa 60 počnete da slikate, ali šta će drugi reći? Možda ste se zaljubili u nekoga ko nije po standardima vaše okoline, pa šta? Možda anksioznost imate jer ne želite da ispoljite svoje ja, pa se gušite. Ugušili ste to ko ste zapravo.

Otkud mi znamo šta je normalno? I da li treba u ovom svetu biti normalan i prosečan ili treba biti svoj i drugačiji? Ne znam za druge, ali ja sam srećna što više ne brinem da li se uklapam u nečiju definiciju normalnog. Srećna sam što sam svoja i original.