S vremena na vreme, socijalnu anksioznost osetimo svi. Možemo osetiti napad socijalne anksioznosti zbog određenih događaja ili ljudi ili zato što se trenutno osećamo krhko. Možda imamo neku drugu vrstu anksioznosti i zato se osećamo nesigurno da bi ostvarili socijalnu interakciju.

Verovatno ste do sada više puta pretraživali šta je socijalna anksioznost. Možda ste i negde čitali o introvertnom tipu ličnosti, jer niste bili sigurni zašto izbegavate socijalnu interakciju. Do sada ste verovatno istražili i zaključili da to nije isto. Socijalna anksioznost je strah od socijalne interakcije. Introvertnost je kada osoba voli da provodi vreme sama i ne oseća se usamljeno zbog toga. Osoba koja ima socijalnu anksioznost želi da je prevaziđe; introverna osoba se oseća dobro u svojoj koži.

Socijalna anksioznost razvija se kada izbegavamo socijalnu interakciju kako bi sprečili nelagodu i paniku, što može biti bilo šta, od odbijanja odlaska na društvena okupljanja i važne događaje do skretanja pogleda kada nekog sretnemo.

Osobe koje pate od socijalne anksioznosti se mogu bojati da će ih osuditi, kritikovati, ismevati ili ponižavati pred drugima, čak i u najobičnijim, svakodnevnim situacijama. Previše brinu da će učiniti ili reći pogrešnu stvar i da će se kao rezultat toga dogoditi nešto strašno. Pokušavaju da izbegnu situacije u kojima se plaše poniženja ili ponašanja na sramotni način. Ako izbegavanje nije moguće, oni izdrže situaciju, ali mogu postati izuzetno anksiozni i mogu pokušati da napuste situaciju što pre. To može imati ozbiljan negativan uticaj na njihove lične odnose, profesionalni život i sposobnost svakodnevnog normalnog ponašanja. 

Bez obzira da li patite od hronične socijalne anksioznosti (socijalne fobije) ili je osećate samo u određenim situacijama, važno je da znate da se ona može prevazići. Međutim, jedini način da se prevaziđe intenzivna anksioznost zbog socijalnih situacija ili događaja je da se iznova i iznova izlažemo tim situacijama, sve dok ponovo ne osetimo da je svet sigurno mesto. Pa da, znam da je najteže suočiti se sa strahom. Ali jedino ako se selimo iz svoje komfor zone i radimo stvari koje nas plaše, one vremenom prestanu da nas plaše. Dakle, postajemo manje anksiozni živeći svoj život.

Razumevanje i upravljanje socijalnom anksioznošću

U osnovi socijalne anksioznosti je strah od „otkrivanja“. Da će drugi primetiti naše mane, zbog toga nas osuditi i odbaciti.

Često brinemo o mogućnosti da spolja izgledamo onako uznemireno kao što se osećamo. Možda se brinemo da će nas ljudi videti kako se znojimo, crvenimo ili da će nam glas zadrhtati. Strah može biti i dublji. Možemo brinuti da će drugi otkriti da imamo manjkave socijalne veštine. Da smo dosadni, da ne umemo da komuniciramo već prelazimo sa teme na temu. Ili još dublje, da naš život nema nikakvog smisla. A onda se plašimo da će posledica toga biti da niko neće želeti da se druži sa nama, ostaćemo usamljeni ceo život.

Upravljanje socijalnom anksioznošću prvo zahteva osvestimo čega se zaista plašimo. Šta je to zbog čega smo nesigurni u socijalnim situacijama. Da otkrijemo koja je to naša „fatalna mana“ za koju se plašimo da će biti otkrivena. A onda, kada osvestimo, možemo promeniti to uverenje.

Socijalna anksioznost nas laže

Prvo, socijalna anksioznost nas uverava da će se najgori scenario sigurno dogoditi. Ali to je laž. Realnost je takva da se najgori scenariji uglavnom ne dešavaju i da je svet generalno bezbedno mesto, a ljudi oko nas dobri.

Da biste odbacili misao da će se najgore desiti, prvo detaljno zamislite taj najgori scenario. Pokušajte da otkrijete čega se tačno bojite, definišite pretnju i proceniti kolika je verovatnoća da se ostvari.

Drugo uverenje je da ako se ostvari najgori scenario mi nećemo moći da se nosimo sa tim. Verovali ili ne, sramota nikada nije strašna. Da li ste ikada videli da je neko prosuo piće u restoranu i da se nešto strašno dogodilo? U stvari, možda ćete otkriti da čak i ako imate trenutke kada se zapetljate i brbljate, ljudima će to više biti simpatično nego smešno.

Najbolji način da se oslobodimo tih uverenja je izlaganje situacijama i vežbanje. Kad izbegnemo, ne možemo da opovrgnemo ove dve zablude. Ne stičemo iskustvo da je većini ljudi lepo, da se loše stvari obično ne događaju, a kad se dogode da to nije tragično. Ljudi su srećni što mogu biti od pomoći. I drugo, mogu se dogoditi loše stvari, ali mi to možemo podneti. Sposobni smo da se nosimo sa svim društvenim situacijama.

Izbegavanje ne funkcioniše

Često mislimo da kako se osećamo tako i izgledamo. Ako osećamo anksioznost, to svi vide. Bez obzira što anksioznost osećamo tako intenzivno, ona spolja nije naročito vidljiva. Ono što je vidljivo, međutim, jeste naše izbegavanje – stvari koje radimo da bismo prigušili anksioznost. Poput gledanja u telefon ili pod, tihog govora… Zbog ovih stvari se osećamo trenutno bolje, ali to su spasioci koji nas zapravo drže pod vodom.

Kada odlučimo da odustanemo od bezbednosnih ponašanja (sklonimo telefon, podignemo pogled i razgovaramo sa osobom preko puta nas), ne samo da ćemo se osećati manje uznemireno, već ćemo primetiti da ljudi više uživaju u našem društvu.

Preusmerite svoju pažnju i smanjite anksioznost

Što je više naša pažnja usmerena ka nama, kako se osećamo i koje sve simptome imamo, to više snage dajemo anksioznosti, postajemo napetiji i više uplašeni.

Ako je naša pažnja usmerena prema unutra možemo pomisliti, na primer, da naš sagovornik misli da smo smešni i nespretni ili ako se promeškolji možemo pomisliti da mu je dosadno. Ako svoju anksioznost pitamo kako stvari idu, ona uvek odgovara: loše.

Unutrašnja obrada i nadgledanje ostavlja malo prostora za stvarnu interakciju. A briga o stvarima koje mogu poći po zlu može zapravo doprineti tome da stvari pođu po zlu. Kada se fokusiramo na to šta sledeće da kažemo kako ne bismo napravili grešku, sagovorniku možemo izgledati odsutno i nezainteresovano.

Ako svoju pažnju usmerimo spolja, usredsredimo se na ono što se dešava oko nas, magično se oslobađamo napetosti i zaista učestvujemo u razgovoru. Postajemo prirodno radoznali, spontani i autentični.

Isprobajte ovaj eksperiment danas: Vodite dva razgovora. U prvom fokusirajte svoju pažnju prema sebi. Obratite pažnju na svoje telo. Razmislite šta biste trebali reći i kako će osoba preko puta vas to shvatiti. U drugom razgovoru fokusirajte se ka spolja i na sagovornika. Nakon toga se zapitajte koji je razgovor bio prijatniji, produktivniji. U čemu ste više uživali?