Imala sam i dobre dane. Padne mrak pa se slučajno setim da je dan prošao bez anksioznosti. Kad nema anksioznosti sve mi bude tako stvarno, kao da sam celog života nosila foliju preko duše i odjednom mogu da dodirnem teksturu, vidim oblik i osetim temperaturu mojih emocija i života uopšte. Svaki trenutak je veoma realan kada nije prekriven debelim slojem anksioznosti i stalne brige.

Međutim, kada bih primetila da neko vreme nema anksioznosti, osetila bih se veoma uznemireno. U tom trenutku se uplašim da će se nešto loše dogoditi. Osećala sam da ne zaslužujem da budem dobro, srećna, zadovoljna i da osetim radost. Bez obzira što sam čeznula za tim da se osećam bolje, imala sam duboko usađeno uverenje da je opasno osećati se dobro.

Muka mi je bilo od patnje. Ali kada se pojavi to dobro, ne mora ništa više od odsustva simptoma anksioznosti, primetila bih misaoni proces koji ga odguruje. To je ono verovanje: ako sada pomislim ili, ne daj Bože naglas izgovorim da sam dobro, nešto će doći i uzeće mi taj osećaj. To je bio sistem odbrane, moj um koji je verovao da me tako štiti. Upravo zato što je podjednako rizično osećati se dobro kao i osećati bol.

Ranije nisam umela da živim u sadašnjem trenutku. Nisu ni ljudi oko mene. Stalno sam bila u budućnosti. Razmišljala o narednim koracima, da nešto ne zeznem. A kad bih razmišlja o prošlosti, imala sam potrebu da kritikujem sebe, da preuzimam odgovornost i osećaj krivice, jer sve što sam uradila nije dovoljno, tako sam mislila.

Sve nametljive misli koje sam imala bile su zasnovane na strahu, fino oblikovane i manipulativne, toliko su ispunjavale moj dan da ništa osim toga nije bilo važno. Anksiozne misli su pokušavale da me zaštite od susreta sa životom, „sirovih“ emocija, situacija i mesta koji dokazuju da sam samo ljudsko biće: ranjivost, neizvesnost, bol, usamljenost i tuga. Jedina bezbedna zona je malo mesto gde su realna osećanja prigušena, a njih zamenjuju simptomi anksioznosti. U nekom trenutku lakše je bilo osećati sve te simptome i senzacije i okupirati se time, nego se suočiti sa životom.

Koliko god žudimo za blagostanjem, mi se tome takođe i opiremo, jer je jednako ranjivo osećati se dobro, kao što je i boriti se. U stvari, na mnogo načina je rizičnije osećati se dobro. Kada se osećamo dobro imamo šta da izgubimo, a naše svesno se gubitka plaši više od bilo čega. Dakle, da bismo prevazišli anksioznost, treba da naučimo da živimo u sadašnjem trenutku i da prihvatimo ranjivost kao sastavni deo života. Put do slobode je da skinemo zaštitne slojeve koji su nas štitili i da rizikujemo da ponovo dodirnemo život direktno. Moramo istražiti i pobediti neprijatan osećaj koji se javlja kada se osećamo dobro.

Kada završim nešto važno ili kada se završi neki stresni period, ja osetim sreću i zadovoljstvo i konačno sednem da odmorim. Nekoliko sekundi kasnije kreće misaoni proces, slike se kao u filmu smenjuju u mojoj glavi: da li su svi moji ljudi dobro i šta ako se sada nešto strašno dogodi njima ili meni? Unutrašnja radost nestaje iz mog tela, dok um nastavlja da proizvodi još slika.

Onda ih prvo sve zovem i pokušavam da umirim nemiran glas, pravim se da je sve u najboljem redu. Kada se uverim da su svi dobro i na broju, osetim na trenutak olakšanje, pre nego što krenem sa kritikovanjem sebe. Naravno da sam se bar milion puta pitala kako je moguće da se osećam u jednom trenutku dobro, a u drugom trenutku da to nestane. Dakle, um mi je slao slike najgorih mogućih scenarija kada bih se osećala dobro. Neki deo mene se plašio uživanja i zadovoljstva. Kada bih dostigla gornju granicu koliko pozitivnih osećanja mogu da podnesem, stvorila bih niz neprijatnih misli da me izduvaju kao balon.

Kolektivno nesvesno

Znam da je tako kod većine ljudi. Ali zašto imamo uverenje da nije bezbedno osećati se dobro? Izgleda da se to uverenje nalazi u kolektivnom nesvesnom. Kolektivno nesvesno je deo uma koji dele svi ljudi i koji je čak više povezan sa sećanjem. To nam je u genima. Strah od dobrog osećaja utkan je u svim ljudima, jer smo se borili sa nevoljama hiljadama godina unazad i tek nedavno smo evoluirali dovoljno da dozvolimo sebi da osećamo dobro, bilo to na kraći ili duži vremenski period.

Naravno, nisu svi na planeti dovoljno blagosloveni da brinu o tome da li im je život dobar. Postoji previše ljudi koji se bore za puko preživljavanje i pate zbog najosnovnijih potreba. Ovo ne poništava koliko bolno i samoograničavajuće može biti kada patite od straha da se osećate dobro, ali verujem da je važno da pristupite tom strahu sa zdravom dozom perspektive. Strah od dobrog osećaja nije univerzalan, bez obzira što je kolektivan. Čak je i kategorisan u Maslovljevoj hijerarhiji potreba na samom vrhu: samoaktualizacija.

Ego

Sledeći sloj za rešavanje straha od toga da se osećamo dobro je nivo ega. Ego je posvećen jednom zadatku najviše: kontrolisanje svega kako bi se izbegla negativna osećanja. U uzaludnoj potrazi za apsolutnom kontrolom, anksioznost nas ubeđuje da ćemo uspeti ako verujemo u njene laži. U ovom slučaju ego kaže: Ako priznate da se osećate dobro, učinićete da to dobro nestane. Da li vam je poznato ovo magično razmišljanje?

Lično iskustvo

I na kraju, svako ima svoje lično iskustvo. Setite se vremena kada su vam srušili snove, kada ste bili „nokautirani“ od strane roditelja, braće i sestara, nastavnika ili vršnjaka jer ste sjajno rasplamsali vaše biće. Setite se neke situacije kada ste uradili nešto veliko, a onda čuli izjave: „Ne nadaj se previše.“, „Ona je tako uobražena.“ ili „Ona misli da je tako sjajna.“, sa velikim prezirom. Za malo dete prihvatanje drugih je ceo svet, a tada dobijemo poruke da treba da ostanemo mali. Nikako da se ističemo i budemo drugačiji.

Život treba živeti

Jedna od najbriljantnijih odbrambenih taktika anksioznosti, koja pokušava da nas štiti od ranjivosti, je da nas namami u zamku uma razmišljanja o prošlosti u obliku žaljenja, krivice ili stida, ili da nas lansira u raketni brod budućnosti u kome brinemo o stvarima koje su izvan naše kontrole.

Jedan od ključeva prevazilaženja anksioznosti je da naučimo da živimo u sadašnjem trenutku, da prihvatimo da je neizvesnost neminovnost i da se prepustimo. I baš to prepuštanje znači da dozvolimo životu da teče i da dozvolimo sebi da budemo ranjivi. Ovo nije lako, pogotovo zato što smo naučeni suprotno i često primamo poruke da nikada ne dopustimo sebi da budemo ranjivi, jer je to opasno. Ovaj način razmišljanja je imao dobru ulogu u istoriji, kada zaista nije bilo bezbedno biti ranjiv, ali pošto smo na pragu svesti, pozvani smo da prihvatimo novi način razmišljanja. Anksioznost je vodič. Radoznalost i empatija su saveznici. Ako smo danas spremni da se otvorimo za život, to iskustvo može biti svetlost u tami.

Na kraju radi se o prepoznavanju, iznova i iznova, gde imamo kontrolu a gde nemamo. Ne možemo kontrolisati budućnost; ne možemo da kontrolišemo ishod većine događaja u našem životu. Ali možemo da kontrolišemo kako odgovaramo na misli zasnovane na strahu, „šta ako“ misli koje pokušavaju da nas odvuku od ovog trenutka. A ovaj trenutak je sve što imamo. Možemo da kontrolišemo kako i koliko vodimo računa o svom unutrašnjem svetu i o tome koliko smo odgovornosti spremni da preuzmemo za sopstveno blagostanje.

Upravo je to ono što možete da postignete sledećom vežbom.

VEŽBA

Kako prevazići stah od toga da se osećamo dobro?

1. Primetite to. Osvestite trenutke kada se vaši dobri i prijatni osećaji iznenada menjaju u brigu i razmišljanje. Što više vežbate da osvestite te trenutke, to ćete lakše moći da ih promenite.

2. Razmislite o svojim uverenjima i preispitajte ih. Pozovite ih u ring. Ego je najmoćniji kada deluje iz tame, skriven iza velike zavese. Kada ga stavite pod reflektore, otkrićete da ego nije velika i zastrašujuća osoba sa grubim glasom, već je samo mali i uplašen deo nas. Kada zapišete uverenja koja vas sputavaju, vi ih obasjate svetlošću svesti i oni počinju da se rastapaju.

3. Razmislite i zapišite trenutke u svom životu kada su vas drugi sputavali. Ili pišite o iskustvima koja su dovela do uverenja da nije bezbedno osećati se dobro, biti potpuno svoj, biti uspešan, pametan… Većina ljudi nauči negde usput da nije u redu da misle da su pobednici i da je sigurnije da ostanu „mali i nevidljivi“. Kada postanete svesni ovih situacija, oslobađate ih iz svog individualnog nesvesnog i onda možete proceniti istinitost uverenja koja su se formirala u to vreme. Može se desiti da vas preplavi tuga dok se sećate tih situacija, posebno kada su ta sećanja povezana sa vašim roditeljima.

4. Imenujte svoje strahove. Zapišite šta vas plaši u obavljanju „unutrašnjeg posla“. To može dovesti do toga da se osećate organizovanije i radosnije. Kada ste potrošili godine ili decenije poistovećujući se sa vašim bolom i anksioznošću, može biti zastrašujuće zamisliti novi identitet, zasnovan na dobrom osećaju. Većina ljudi se opire radu na svom unutrašnjem svetu jer se plaše onoga što će tamo naći. Zato je potrebno da taj posao obavljate polako i sa velikom nežnošću.

Verovatno ste stopljeni sa vašim pričama, kao korov koji se omotao oko vašeg suštinskog ja. Ako prebrzo iščupate korov iz korena, možda osetite kao da se vaše suštinsko ja ruši. Mi se saživimo sa našim pričama i dugo vremena provedemo zajedno, pa te priče postanu deo unutrašnje strukture ili građevinski blok naše psihe.

Poput nežnog baštovana polako obavljajte taj posao. Naravno, ego će pokušavati da vas uplaši: „Ako se posvetiš unutrašnjem radu i rastu, desiće se nešto loše, ili ćeš saznati nešto strašno o sebi.” Ono što ćete shvatiti je da anksioznost bez nadzora zauzima ogromnu količinu prostora u vašoj psihi i vašoj duši, ali kada klupko počnete da odmotavate, vaše srce će se otvoriti na divne načine.

Ništa se loše neće dogoditi kada počnete sa unutrašnjim radom; to je strah od promene koji pokušava da vas ubedi da vam je najbolje tako kako je i da se ponašate kao da je sve u redu. Ako je anksioznost glavna, ništa nije u redu. Međutim, što se više okrećete ka sebi i pronalazite hrabrost da se suočite licem u lice sa svojim „sirovim“ emocijama koje žive u ranjivosti sadašnjeg trenutka, tim pre ćete naći svoju slobodu.

Volim vas sve.