Mogao je naslov da glasi i ovako: Da li preispitujete pripovedača svog života? Dvoumila sam se. Kada upoznate ljude koji su ljubazni, da li se iznenadite? Da li odmah osetite da ste sa njima bliži, nasuprot osobama koje su namrgođene i negativne? Oduvek se trudim da budem ljubazna. Često zastanem i namerno razmišljam o svojim rečima i postupcima, pitajući se da li i kako utiču na druge. Da li sam takav tip, da li je do vaspitanja ili kombinacija ova dva faktora, to ne znam. Ali, ta praksa mi pomaže da reagujem ili ne reagujem u svakodnevnim situacijama. Pruža mi priliku da vežbam saosećanje.
To znači da, umesto da se uznemirim, na primer, kada 15 minuta čekam razgovor sa operaterom tehničke podrške, mogu da se podsetim da ta osoba samo radi svoj posao i da joj sigurno teško pada kada se svako „istrese“ na nju. Dalje, kada neko uleti u moju traku dok vozim, mogu da pomislim da ta osoba žuri da poseti bolesnog člana porodice, da je možda imala stresan dan na poslu ili je samo shvatila da kasni na važan sastanak. Ponekad (kad je neko dodatno bezobrazan) ne uspem da opravdam ponašanje drugih, ali najčešće sam dobra u tome. Dajem sve od sebe. I smatram da se ovaj trud isplati. Pomaže mi da se osećam više povezano sa drugim ljudima, da budem strpljiva i da imam više razumevanja.
A zašto sve ovo ja vama pišem? Zato što ranije prema sebi nisam bila takva. Prema svima sam ljubazna i razumem ljude, a nisam bila svesna da se drugačije ophodim prema sebi. Znate ono, kad dođe neko u goste pa prospe sok na novi tepih, a vi samo kažete- sve je u redu, ne brinite i ustanete da počistite. A kada ste sa svojom porodicom sami i kada neko od ukućana isto to uradi, nastane haos. Dakle, odlično je to što smo ljubazni prema drugima i saosećamo sa njima, što ih razumemo, ali neophodno je da se tako postavimo, možda i prvo, prema sebi.
Kada sam počela da istražujem kako da prevaziđem anksioznost, naišla sam na tekst o fenomenu automatskih negativnih misli. Kao i većinu anksioznih, i mene su mučile misli „šta ako“ i bila sam ubeđena da su te misli jedine negativne u mojoj glavi. Nisam neko ko sumnja u sebe i mislila sam da nisam samokritična, naprotiv. Do tada, zaista, nisam znala da prema sebi nisam ljubazna, valjda zato što prema drugima jesam, uvek sam nasmejana i pozitivna i smatrala sam da je tako i u mojoj glavi. Tako su me i drugi videli. Izgleda da sam dobro sakrila i od sebe same istinu ili nisam želela da je priznam.
Elem, u tom tekstu sam pročitala da treba da zapisujemo svoje misli, da treba uvek kraj sebe da imamo beležnicu i da nakon nekoliko dana pročitamo šta smo zapisali. Zbog drugih negativnih misli (šta ako) ja sam odlučila da zapisujem. Ali ono što sam otkrila nije bilo lepo. To me je iznenadilo i uplašilo, jer sam shvatila da to što sam mislila o sebi i to što govorim sebi nije u skladu. Brzo mi je postalo očigledno da je 50 posto mojih misli ustvari kritika na moj račun- mene ili moje ponašanje. Dakle u mojoj glavi je kiša, a ja sam sve vreme mislila da je sunčano.
Tek tada sam shvatila da sam previše samokritična i da previše tražim od sebe. Shvatila sam i da imam mnogo negativnih misli usmerenih prema sebi. Bila sam samokritična prema tome kakva sam kao mama, kako komuniciram sa drugima, da li su ljudi oko mene zadovoljni sa mnom, da li sam dorasla poziciji u kompaniji ili kako sam mogla da dopustim da me anksioznost nadmudri. Lista se nastavljala i nastavljala. Stalno sam brinula o tome da nisam savršena na nekom polju i to me je mnogo uznemiravalo i izazivalo anksioznost.
Zapisivati misli je super da vidite koliko ste „oštri“ prema sebi, ali to treba promeniti, zar ne? Sledeći korak koji je potrebno napraviti jeste da odgovorite na svaku vašu misao. Svaki put kada sam imala negativnu misao, ja sam je zapisala i odmah je osporila. Na primer, kada pomislim da sam zabrljala na poslu (a anksiozne misli ne stanu tu, nego odmah krenem da razmišljam da će me kritikovati, a onda sledeće šta ako zbog toga dobijem otkaz) zapišem tu misao i odmah napišem i osporavanje- greške se dešavaju, dobro radim svoj posao i cenjena sam od strane svog tima, sledeći put biću bolja.
Naravno, u početku mi se činilo previše naporno, a onda sam počela da uživam u tom procesu. U jednom trenutku osetim negativan uticaj takve misli i u sledećem trenutku osetim olakšanje koje je rezultat zapisivanja opovrgavanja automatskih negativnih misli. To je kao da premotate unazad traku u glavi i snimite pozitivnu misao preko negativne. Morate prepraviti pripovedača svog života.
Savsim je normalno da u nekom periodu života osetite da imate manje samopouzdanja i da ste samokritični. Ali ako zaista analizirate te misli videćete koliko njih je apsurdno. Vežbanjem ove strategije, da osporite negativne misli i zamenite ih pozitivnim, usresredićete se na dobra dela umesto na svoje nedostatke (na kojima svakako možete raditi i koje možete popraviti). Ako ste istrajni, primetićete u nekom trenutku da negativne misli potpuno nestanu, a vi se osećate samouvereno i sposobno. Automatske negativne misli budu zamenjene pozitivnim odgovorima.
Nemojte me pogrešno shvatiti, ovo nije ni malo lako. Za promenu negativnih misli u pozitivne odgovore potrebno je puno discipline, ponavljanja i posvećenosti. Ali čak i samo razmišljanje o tome kakve misli imamo, može nas pokrenuti u pravom smeru. U smeru da i prema sebi budemo ljubazni.
Ako želite da pratite svoje misli, sve što vam treba je beležnica i olovka. Možete zapisivati i šta je pokrenulo misao (neko iskustvo, mesto, ponašanje, osoba), koji je intenzitet misli (na skali od 1 do 5), koje je doba dana… Možete zapisivati misli onoliko često koliko želite. Uz dovoljno prakse, naučićete da automatski preokrenete negativne misli bez da trepnete.
Šta sam naučila zapisivanjem misli? Najveća korist bila je spoznaja da ne moram pasivno prihvatati sve što mislim. Mogu da osporim svoje sopstvene misli, pretpostavke i uobičajene načine razmišljanja. Umesto da negativnu misao uzmem kao činjenicu, mogu odlučiti da li da tu misao potvrdim. To je ozbiljan napredak, jer znači da sam ja odgovorna za svoju stvarnost.
Naš um je sjajno sredstvo koje može biti izuzetno korisno. Pomaže nam da donosemo važne odluke, sadrži seme kreativnosti i omogućava nam da svakodnevno obavimo bezbroj složenih zadataka. Ali, kad um kontroliše nas, to zaista može biti strašno. To što sam naučila da su misli samo misli pomaže mi da ih ne shvatim kao činjenice i da upravljam njima. To me čini i više svesnom. Kada sam savladala ovu tehniku bila sam ono što mislim o sebi i osećala sam kao da su moje misli i ono što sam ja konačno u skladu (vratila sam sebe). Videla sam veliku promenu u svom raspoloženju (iznutra) i samopouzdanju. Ova jednostavna tehnika mi daje izbor kako se osećam, o čemu razmišljam, šta želim da budem i kako želim da se ponašam.
„Naš um je odličan sluga, ali užasan gospodar.“
Robin Sharma
