Posle nekoliko godina pokušavanja da se oslobodim hronične anksioznosti, uvidela sam nešto interesantno. A možda je to jedna od najznačajnijih lekcija koje sam naučila o anksioznosti. Uvidela sam da strah može postati navika. Možda je teško to reći, ali čini mi se da sam, s vremena na vreme, sebi bila najgori neprijatelj. Čak i kad sam znala šta je uzrok i kada sam shvatila koja uverenja treba da promenim i dalje sam išla protiv sebe, naviknuta na strah i na to da bežim.

Činjenica da osećaj straha može preći u naviku nije toliko čudna, kada razmislite. Smatram da se isto može reći za svaku misao ili osećaj koji izaziva intenzivnu emocionalnu reakciju (na primer, ako često kažete sebi – ja sam anksiozan/na, verovatno ćete se tako osećati i kada niste anksiozni, jer ste sebe ubedili u to; ako kažete sebi da ne možete da izađete sami iz kuće, onda ćete tražiti sigurnu osobu, iako možete to da uradite). Misli, ideje i osećaji koji se ponavljaju duži vremenski period imaju tendenciju da se utisnu u naš podsvesni um, što kasnije izaziva da se te ideje, misli i povezani osećaji automatski ponavljaju.

Dakle, kada imamo određenu anksioznu misao ili neki anksiozni simptom, „uskladišteni“ odgovor ili podsvesni otisak dodaje gorivo početnom strahu ili osećaju. Kao rezultat svega toga, možemo postati „anksiozni narkomani“. Nisam htela da se osećam anksiozno i nervirali su me svi pridruženi simptomi, ali čini mi se da je moj um uvek tražio signale anksioznosti, kao što radar traži avione na nebu, stalno je skenirao. Ne osećam se više tako, ali se dobro sećam tih osećaja i tog stalnog skeniranja „šta osećam“. Ja verujem da sam svoju hroničnu anksioznost održala tako dugo jer nisam uspela da se suočim sa strahom (nisam uspela da prestanem da se plašim). Mislim da bi svi anksiozni mnogo brže prevazišli patološku anksioznost kada bi iskorenili „naviku straha“.  

Kada neko ima anksioznost pretpostavlja mnogo toga, poput ideje da je anksioznost progresivna, da se vremenom pogoršava, da nikada neće proći. I onda tražimo dokaz da opravdamo svoje uverenje, stalno smo u potrazi za sledećim simptomom anksioznosti. Ili kada neko sam sebi da dijagnozu, pa traži dokaze svoje teorije. Isto se može reći za um, jer smo skloni da skačemo s jedne negativne misli na drugu u nadi da ćemo otkriti zašto ih imamo uopšte.

Iako svi razumemo da je svaki anksiozni poremećaj složen i zasnovan na više faktora, navika straha pomaže da se održi. Razmislite o tome koliko ste se navikli na to da budete u strahu, u grču, napeti, koliko ste navikli na to da budete anksiozni. I umesto da prihvatimo anksioznost, umesto da se suprotstavimo strahu i da radimo baš to što nam stvara nelagodu (agorafobija može da se prevaziđe ako izađemo iz kuće),  jednostavno bežimo u nadi da će nas anksioznost sama napustiti i sve se više navikavamo na naše stanje.

Ne prihvatajući anksioznost, naše telo ostaje u stalnom stanju proizvodnje adrenalina i umora. U tom stanju, kada je um umoran i telo istrošeno, te zastrašujuće misli i osećanja često pojačavamo i traju duže. Dok nisam zaista prihvatila svoju anksioznost i dok nisam dopustila da me nelagoda preplavi kada radim ono čega se plašim, održavala sam hroničnu anksioznost živom. A prihvatanje je bolan proces. Kod mene i dalje traje.

Ponekad se izgubim u ovom „normalnom“ životu i zaboravim da se pozabavim svojom anksioznošću čak i kad je nema. Kada je um tih, tada treba da se pozabavimo svojim podsvesnim strahovima, da bi otklonili zablude nastale tokom perioda hronične anksioznosti i paničnih napada i bezbroj lažnih alarma u našem umu i telu. Jednostavno rečeno, moramo shvatiti da su naši strahovi, koji se odnose na anksioznost, neistiniti. Moramo stvoriti novo uverenje koje će poništiti sve mesece ili čak godine straha i koje će iskoreniti naviku straha. Moramo da osporimo ideju da anksioznost izaziva smrt, bolest ili ludilo. A na tome treba svakodnevno raditi, a ne samo onda kada osećamo anksioznost i prateće simptome. Možda nismo toliko loše kao što mislimo, ali takođe nismo ni tako dobro kao što bismo trebali biti.

Naviku straha, naviku traženja nečega čega se treba bojati, simptome koje treba osluškivati, novu bolest o kojoj treba razmišljati, negativne misli, to je ono što treba eliminisati. Moramo se osloboditi razmišljanja da, samo zato što su u nama uznemirenost i strah, treba stalno da budemo u razmišljanju i iščekivanju straha.  

Iskreno, nisam ni ja sve svoje strahove pobedila. Još uvek nisam uradila sve što želim i što bi mi bilo potvrda da sam zaista prevazišla potpuno hroničnu anksioznost. Iako sam naučila da normalno funkcionišem. Svakako, planiram da sve svoje strahove prevaziđem. Međutim, ono što sam naučila (malo pre nego što sam ponovo počela da živim slobodno) je da ne dodajem više straha, da uklonim tu navika straha. Anksioznost ostaje sa nama ceo život, ali kada poboljšamo svoju reakciju na nju, onda je možemo svesti na normalnu emociju.