Zašto je anksioznost tako tvrdoglava?

Nikada ne skrivam činjenicu da mi se ponekad dešava da se uznemirim. Uprkos tome, smatram da sam prevazišla hroničnu anksioznost. Iako nemam često simptome anksioznosti i što su oni danas daleko blaži, postoje dani kada testiram svoje veštine. Naravno, znam puno o anksioznosti i kako da se smirim ako se uznemirim, kako da odbacim negativne misli i kako da ne dođe do panike, ali istina je da sam mnoge od tih veština naučila i primenjivala u granicama svoje zone komfora.

Za mene je suočavanje sa anksioznošću na poznatim mestima lako. Ali šta je sa tim kada moram da uradim nešto van svoje zone komfora? Pa, ispostavilo se da sam u nekim testiranjima bila prilično dobra. To ne znači da nisam morala da se prisetim određenih trikova. Uložila sam neke napore, iskreno. A druga testiranja, ona za koja još nisam spremna, mudro sam izbegla (za sada). Dakle, nisam savršena.

Uglavnom me pitate koliko će vaša anksioznost trajati i kako da je prevaziđete. Na prvo pitanje nemam odgovor, jer taj odgovor zavisi od vas. Na drugo pitanje imam odgovor, znam nekoliko dobrih tehnika. Međutim, u poslednje vreme primetila sam povećan broj ljudi koji mi postavljaju pitanje: Zašto moja anksioznost neće proći? Verovatno mi to pitanje postavite kada se umorite. I ja sam, kao optimista, imala dane kada sam plakala nad svojom sudbinom i bila sigurna da moje stanje uznemirenosti nikada neće proći. I pitala sam se šta još treba da uradim da prođe, da li je moguće da je upornija od mene.

Da se razumemo, anksioznost kao emocija nikada neće proći. I ne treba, jer kad ne biste osetili anksioznost kada ste u stvarnoj opasnosti, moglo bi vam se dogoditi nešto loše. Kada ja pričam o prevazilaženju anksioznosti, mislim isključivo na anksioznost koja nam remeti svakodnevnicu i smanjuje kvalitet života, na hroničnu anksioznost. I istina je, ja mislim da je ta anksioznost dosadna, uporna, tvrdoglava, lukava… Uporno ostaje pri svom, i ne popušta tako lako.

Ali kako je moguće da je tako teško prevazići hroničnu anksioznost? Najkraći odgovor je: zato što je teško zaboraviti. Ljudska bića su se razvijala tokom mnogo godina i za to vreme se naš mozak menjao i prilagođavao okruženju na neverovatne načine. Međutim, uprkos toj hladnoj evoluciji mozga, još uvek su postojali određeni delovi mozga koji nikada nisu krenuli u evolucijsku vožnju. Neke stvari su ostale iste. To znači da su se ljudi ranije u velikoj meri oslanjali na instinkt, borbu ili bekstvo i druga urođena ponašanja koja su im omogućila opstanak, a taj deo mozga još uvek imamo i mi. U tom pogledu, amigdala je od posebnog značaja, jer je to sedište i straha i pamćenja, što je odlično u kontekstu preživljavanja (omogućava brzo reagovanje na opasnost), ali ima ozbiljnih nedostataka kada imate napad panike u „rođenoj“ kući.

Ono što je važno u vezi straha i memorije, koji dele isti prostor u vašem mozgu, jeste da vam se anksiozna iskustva utisnu u vaš um u obliku sećanja koja su povezana sa osećajima straha. Ovakve vrste sećanja lako se aktiviraju kada ste u situacijama koje vas podsećaju na loša ili nelagodna iskustva u prošlosti, ali ponekad ta sećanja isplivaju na površinu bez ikakvog razloga, jer je vaš um postao uslovljen da anksiozno razmišlja.

Poenta? Imati čudne misli i osećaje nije čudno. Um je složen i može obraditi i zadržati masovne količine podataka koje se ponekad sažvaću i ispljunu na besmislene načine. Problem je u tome što, za razliku od većine ljudi, anksiozni teško odbacuju takve misli. Na kraju krajeva, nismo savršeni jer smo zasnovani na zaista starom prototipu. 🙂

A onda u jednom trenutku prihvatite anksioznost, shvatite da ćete ponekad imati „lude“ slučajne misli, čudne fizičke osećaje i mnogo se brinuti, ali to ne znači da gubite razum ili da nikada nećete postati bolji. To samo znači da je potrebno da se bavite sobom, svojim strahovima (suočite), svojim uverenjima, svojim mislima, da naučite da razmišljate pozitivno. To, takođe, znači i razumevanje da smo svi podložni tim stvarima jer smo samo ljudi.