Suprotno popularnom nesvesnom verovanju, NE je dovoljan odgovor sam po sebi. Nije potrebno dodatno objašnjavati. Nisu potrebni izgovori ili opravdanja. Mada, nismo naučeni tako. Naučeni smo da je sramota reći ne. Sramota je odbiti nekoga, a da za to nemamo dobar razlog, uz objašnjenje kroz opširnu priču.
Uglavnom smo naučeni da je dobro reći „da“ onome što nam se nudi ili onome što se od nas traži? Da pristanemo na normu. Da li nam je svima nesvesno prodata ideja da je „da“, sa tačkom, pun odgovor?
Ako vas neko pozove na neki događaj i vi kažete „da“, da li će vas onda pitati zašto želite da im se pridružite? Ne, neće vas pitati. Ali, ako biste rekli „ne“, zaista bi mogla nastupiti velika pauza, odjek tišine i čekanje da objasnite zašto. Nekim ljudima je toliko usađeno ovo verovanje, da oni, ako im se ne ide na neki događaj i ako nemaju neki poseban razlog zašto, temeljno smisle priču zašto ne mogu da odu tamo. Kako je to iscrpljujuće. Koliko mučimo sebe i iscrpljujemo svoj mozak.
Vera u ovo uverenje je toliko jaka da su neki ljudi stvorili listu „izgovora“ za mnogo potencijalnih NE odgovora. Ipak, to su očigledno sve laži, zar ne?!
Zašto učestvujemo u ovoj igri koja pravi lažove od poštenih i časnih ljudskih bića? Ako kažemo „da“ onda kada želimo da kažemo „ne“, lažemo deo sebe koji žudi da radi onako kako zaista želimo. Koliko dugo ćemo igrati ovu igru? Koliko dugo ćemo biti upleteni, gurani ili vučeni, na ovaj ili onaj način?
Zamislite kad bi svako od nas podjednako prihvatio svoje „ne“ baš kao što prihvata svoje „da“. Zamislite koliko bi bili manje anksiozni da smo svaki put rekli kako se zaista osećamo, da smo odbili neke ljude i situacije, da smo uradili ono što nam se radi umesto što smo se trudili da se svima svidimo i da nas svi vole.
Ovo je „ne“ sa tačkom – ono sa uzvikom je sasvim drugačiji odgovor. Ali, trebalo bi da predstavlja snagu, mnogo veću od potrebe za uzvikom. U našem NE treba da postoji konačnost i čvrstina. Gravitacija u svojoj kratkoći.
Da bismo pobedili sram i krivicu, moramo promeniti svoja uverenja i postaviti određena pitanja sebi. Šta ako nije sramota reći NE? Šta ako smo vredni, čak i ako kažemo „ne“? Šta ako bismo međusobno „ne“ pozdravili sa toliko prihvatanja i ljubavi kao i „da“? Šta ako bismo proslavili malu pobedu onog drugog koji vežba svoju sposobnost da kaže „ne“ bez opravdanja?
Zamislite i vi šta očekujete od drugih i kako prihvatate nečije NE. Kako reagujete kada, na primer, ponudite prijateljima nešto što smatrate prijatnim, a oni kažu „ne“? Ponekad se možete naljutiti. Možda ćete pokušati da ih ubedite, postavljajući im pitanje iznova i iznova, dok se možda ne predomisle.
Poenta je, očigledno, da jednostavno prihvatimo da svako od nas ima svoje pravo izbora u bilo kom trenutku – svako može da uradi ono što želi .U bilo kom trenutku možemo reći „da“ ili „ne“ i to je ok. I zaista smatram da bismo mnogo manje bili anksiozni kada bi naučili da kažemo „ne“ kada to i želimo da kažemo, a da to u nama ne izazove sramotu ili osećaj krivice.
Čini mi se da bi mogli da počnemo da vežbamo sada i ovde.
Dakle, šta kažete?
Ne.
Ali zašto? 😊