Obećala sam da ću uraditi intervjue sa članovima i jeste vanredna situacija malo poremetila moje planove, ali jedna divna devojka je odlučila da pismenim putem odgovori na moja pitanja i ja vam prenosim u celosti njene odgovore. Nadam se da će vam njena priča biti inspiracija, meni svakako jeste.
1. Kada se prvi put dogodilo nešto da pomisliš da imaš problem?
Prvi panični napad imala sam na dan ispita na fakultetu. Osećala sam sve karakteristične senzacije (lupanje srca, oduzimanje ruku i nogu, gusenje itd). Imala sam utisak kao da ću svakog momenta pasti u nesvest, međutim, to se naravno nije dogodilo, položila sam ispit bez problema. Nakon toga su usledile nedelje mojih odlaska kod lekara jer sam mislila da fizički nešto nije u redu. Jedan dan sam završila u Urgentnom centru gde su mi uradili sve potrebne analize i utvrdili da sam potpuno zdrava. Sa tim nalazima sam otišla kod svog lekara koji me je pitao da li se nečega plašim. Bila sam začuđena tim pitanjem jer mi ni u jednom momentu nije palo na pamet da može biti nešto psihičke prirode. Nakon toga smo zakazali razgovor kod psihologa ali je termin bio tek za mesec dana. To mi je delovalo poprilično daleko, pa sam u panici pitala doktora šta da radim do tada ako mi se ponovo sloši. On je rekao: ,,Da sedneš, popiješ čašu vode i da se smiriš jer to će proći.”
2. Da li si sama sebi na Google postavila dijagnozu ili ti je anksioznost utvrđena kod stručnog lica? Kako si se nosila sa tom informacijom?
Doktor mi ni u jednom momentu nije rekao da imam anksioznost i panične napade, niti objasnio šta je to. Moj bivši dečko je imao komšinicu koja je prošla kroz anksioznost i znao je šta je to, tako da mi je on rekao da sam anksiozna. Ja sam odmah prihvatila da imam to i preuzela odgovornost. Sela sam sa njim i pretražila listu privatnih psihoterapeuta da bih što pre krenula na terapije jer nisam mogla da čekam mesec dana kako bi me primili kod državnog psihologa. Mogla sam da dane provodim u krevetu, jadikujući nad svojom sudbinom i pitajući se zašto se baš meni to dešava, ali u jeku takvih senzacija ja nisam imala vremena da mislim na takav način, već sam se suočila sa situacijom i odmah preduzela korake za rešavanje problema.
3. Šta je bilo najbolje a šta najgore što ti se dogodilo dok si imala najjaču anksioznost?
Iz ove perspektive na anksioznost gledam kao na blagoslov u svom životu. Ona je dolazila i odlazila i svaki put kad se vraćala podsećala me je da moram da menjam sebe; da razmišljam o tome šta je to što mogu da promenim jer uvek postoji neki deo nas koji žudi za promenom. Pomogla mi je da isključim ljude iz svog života koji su mi donosili nemir, da maksimalno zavolim sebe jer samo sebe i imam na ovom svetu i ako ja nisam istinski srećna sama sa sobom, niko me ne može usrećiti. Naučila me je šta je to mir i kako ga ostvariti, a da ne remetimo druge ljude. Nije mi donela apsolutno ništa loše, osim što sam u toku intenzivnih paničnih napada mislila da je to nešto najgore što je moglo da mi se desi, ali jednom kada naučiš kako da anksioznost uzmeš pod svoje ruke, onda više ni panične napade ne gledaš kao na nešto najgore.
4. Kada i kako si odlučila da uzmeš stvar u svoje ruke?
Rešavanju problema sam pristupila odmah po saznanju da imam anksioznost. Zapravo, tada sam bila izuzetno zbunjena i nisam bila svesna šta me sve čeka, samo sam želela da se, kako znam i umem, izvučem iz tog začaranog kruga. Zato smatram da je za svaku anksioznu osobu ključno da preuzme odgovornost za sebe. Preporučujem individualne seanse sa psihoterapeutom ali je poenta u tome da vam on ne može pomoći ako vi ne pomažete sami sebi. Ključ je u vama.
5. Šta ti je naviše pomaglo na putu prevazilaženja anksioznosti?
Danas sam retko kada anksiozna, a i kada se to desi, traje vrlo kratko jer sam kroz seanse sa stručnim licem naučila kako da joj se suprotstavim i koje mehanizme da koristim. Terapeut vam samo daje alate kojima vi kasnije raspolažete. Sada posedujem širok spektar konstruktivnih rečenica i vežbi koje smanjuju anksioznost na minimum. Promenila sam mišljenje o sebi, tako da, kada kažem sebi ,,Volim te”, ,,Pametna si, dobra i lepa”, ja to zaista i mislim. Pre seansi sam uvek sebe okrivljavala za razne situacije sa ljudima, a sada sam naučila kako da sebe pustim na miru. Takođe mi pomažu vežbe disanja, ali to radim samo kada imam potrebu da se smirim, nije nešto što praktikujem svaki dan kao neku vežbu. Kada mi neka loša misao padne na pamet, druga strana mene odgovori na tu misao činjenicama jer mi anksiozni smo često skloni izmišljanju i iskrivljavanju stvarnosti.
6. Kakvu poruku imaš za one koji sada misle da njihova anksioznost nikada neće proći?
Jako je bitno da razmislite kako vam počinje dan. Ako ujutru kada ustanete pomislite: ,,Evo ga još jedan dan pun paničnih napada, ne znam kako ću to izdržati”, zamenite to sa: ,,Bože, čeka me još jedan divan dan, želim danas da uradim nešto lepo za sebe”. Ako volite da jedete lazanje, idite i spremite ih. Popijte šolju čaja na miru, radite stvari koje volite jer samo tako pružate sebi povratnu poruku: Ja sebe volim. Takođe, počnite da stavljate tačke na odnose umesto zareza. Ja sam dete razvedenih roditelja i jos kao mala sam razvila strah od ostavljanja pa sam često bespotrebno nastavljala neke odnose sa ljudima koji su bili opterećujući jer sam se plašila da ostanem sama i šta će biti kada te osobe ne bude. Dozvolite sebi da te osobe otpustite iz svog života. Pravite planove jer će vas to podsticati da dalje rastete, ali nemojte živeti u budućnosti i razmišljati ,,šta bi bilo kad bi bilo”. Vremenom ćete osetiti kako postepeno gradite svoj mir. Budite svoji jer samo tako možete privući prave ljude i nemojte se stideti da pričate o anksioznosti jer je time potiskujete, zbog čega ona još više raste. Smejte se puno jer smeh je lek i ne postoji jače dejstvo od smeha. I ne zaboravite, pustite sebe na miru.
Na pitanja odgovorila Anđela Dimić. Hvala Anđela!
