Šta su depersonalizacija i derealizacija?

Da li ste nekada osetili otuđenost ili odvojenost od sopstvenog tela? Da li ste se osetili kao robot? Ili kao da ste vi ili vaša okolina nestvarni? Da obavljate sve aktivnosti, ali bez emocija? Da li ste se nekada uštinuli da proverite da li je vaše telo i dalje vaše ili da niste u nekom snu? Ako ste se osetili ovako, nije strašno, većina ljudi bar jednom u životu doživi osećaje depersonalizacije ili derealizacije. Ali, ako se ovi osećaji dugo zadržavaju, ako ometaju vaše svakodnevne aktivnosti, ako vam narušavaju kvalitet života, ako mislite da ćete zauvek živeti sa osećajima izmenjene realnosti, možda upravo doživljavate hroničnu depersonalizaciju i derealizaciju.

Depersonalizacija i derealizacija su stručni nazivi za dva slična, specifična poremećaja, a to su poremećaj doživljaja realnosti i subjektivni utisak da su stvari oko nas nestvarne. Depersonalizacija vam može dati osećaj kao da niste stvarni. Derealizacija vam može pružiti osećaj kao da vaša okolina ili drugi ljudi nisu stvarni. Zajedno, ova stanja mogu učiniti da se osećate distancirano ili isključeno od sebe i sveta oko sebe.

Koji su simptomi depersonalizacije i derealizacije?

Osobe sa poremećajima depersonalizacije i derealizacije mogu imati simptome samo jednog poremećaja ili simptome oba poremećaja u isto vreme.

Simptomi depersonalizacije uključuju:

– osećaj kao da ste izvan svog tela, ponekad kao da gledate sebe odozgo,
– osećaj da ste odvojeni od sebe, kao da, zapravo, nemate sebe,
– blokada u umu ili telu, kao da su vam čula isključena,
– osećaj kao da ne možete da kontrolišete šta radite ili šta izgovarate,
– osećaj kao da su delovi vašeg tela pogrešne veličine,
– poteškoće u povezivanju emocija sa sećanjima.

Simptomi derealizacije uključuju:

– problem sa prepoznavanjem okoline ili pronalaženjem okoline,
– okolina deluje kao u magli ili vam se čini da sanjate,
– osećaj kao da vas stakleni zid razdvaja od sveta, možete videti šta je iza, ali ne možete da se povežete,
– osećaj kao da vaša okolina nije stvarna ili vam se čini mutna, predaleko, preblizu, prevelika ili premala,
– izobličen osećaj za vreme; prošlost vam se čini kao da se dogodila nedavno, dok vam nedavni događaji deluju kao da su se odavno dogodili.

Mnogim osobama, koje imaju ove simptome, je teško da prevedu u reči ove osećaje i da komuniciraju sa drugima. Uz sve te “muke” često imaju i osećaj da ne postoje ili da jednostavno lude.

Međutim, ti simptomi su češći nego što mislite. Prema nekim istraživanjima, gotovo 50% populacije doživi epizodu depersonalizacije ili derealizacije u nekom trenutku svog života, mada samo 2% populacije ispunjava kriterijume za dijagnozu ovih poremećaja.

Šta uzrokuje depersonalizaciju i derealizaciju?

Niko nije siguran šta je tačan uzrok ovih poremećaja. Ipak, kod nekih ljudi izgleda da je povezano sa doživljajem stresa i trauma, posebno u detinjstvu. Na primer, ako ste odrasli u porodici gde je bilo nasilja ili vikanja, možda ste se mentalno isključivali iz takvih situacija, to vam je bio mehanizam odbrane. Kao odrasla osoba, u stresnim situacijama se isto isključujete. Upotreba određenih lekova i opojnih supstanci takođe može izazvati simptome koji su vrlo slični simptomima depersonalizacije i derealizacije. Neki drugi mentalni poremećaji, posebno anksiozni poremećaji kao panični poremećaj, mogu uzrokovati depersonalizaciju i derealizaciju.

Kako se dijagnostikuje poremećaj depersonalizacije i derealizacije?

Zapamtite, normalno je da se ponekad osećate „isključeno“ iz sveta. Ali u određenom trenutku ovi osećaji počinju da signaliziraju moguće stanje mentalnog zdravlja. Generalno, vaši simptomi mogu biti znak poremećaja ako počnu da vam remete svakodnevni život.

Moguće da će vas vaš lekar pitati da li imate redovne epizode depersonalizacije, derealizacije ili oba stanja u isto vreme i da li ste uznemireni zbog vaših simptoma. Takođe, pitaće vas da li ste svesni stvarnosti kada osetite simptome, jer su osobe sa ovim poremećajem uglavnom svesne da ono što osećaju nije baš stvarno. Ako u tim trenucima niste svesni stvarnosti, možda imate drugi zdravstveni problem. Važno je i da lekar utvrdi da li su ova stanja uzrokovana korišćenjem određenih lekova, narkotika i da li su uzrokovana nekim drugim mentalnim poremećajem (panični poremećaji, posttraumatki stresni poremećaj, šizofrenija ili neki drugi poremećaj).

Imajte na umu da određeno mentalno stanje mora trajati neko vreme da bi se pravilno postavila dijagnoza. Obavezno obavestite lekara ako već imate dijagnostikovano neko drugo mentalno stanje, posebno anksioznost i depresiju (dokazano je da ljudi sa poremećajem depersonalizacije i derealizacije često imaju depresiju, anksioznost ili oba mentalna stanja).

Depersonalizacija i derealizacija kao simptom anksioznog poremećaja

Nakon toliko vremena anksioznog razmišljanja o sebi i svim svojim čudnim simptomima, možete razviti depersonalizaciju i derealizaciju. Stalna introspekcija može uzrokovati da se izgubite u sebi i kao rezultat toga možete se odvojiti od sveta. Možete izgubiti interesovanje za ljude i stvari koji su vam nekada bili privlačni.

Depersonalizacija se može osećati kao tanki veo ili gvozdena zavesa. Takođe možete da razvijete osećaj kao da ste izvan sebe. Možda ćete osećati kao da stvari ne možete fizički da osetite. Ljudi koji razgovaraju ili se smeju, vama izgledaju nestvarno. Možda ćete osetiti sumnju prema drugim ljudima – kao da uvek pričaju o vama. Takođe se možete osećati emocionalno odvojenim od drugih. Osećate se kao da, na primer, ne možete da osetite ljubav.

Ako se dogodi da nekoloko puta imate ove simptome, možda ćete početi da se plašite da se ne ponove. Depersonalizacija i derealizacija mogu postati fokus, što dovodi do opsesivnog razmišljanja, neprijatnih misli, frustracije i bespomoćnosti. Na primer, depersonalizacija i derealizacija su užasni osećaji, ovo nikada neću prevazići i katastrofični zaključci poput, završiću u mentalnoj ustanovi. Ovakve misli pokreću anksioznost i depresiju i određena ponašanja (izbegavanja ranijih aktivnosti, na primer, ne idete na određeno mesto, jer ste tamo doživeli ove osećaje).

Da biste mogli da se nosite sa ovim simptomima, morate prihvatiti da su oni “samo” vaša anksioznost. Morate biti strpljivi i čekati da se vrate “normalna” osećanja. To se obično ne događa brzo, ali vratićete se u normalu. Kada počnete da radite na tome da smanjite anksioznost, simptomi će se takođe smanjivati. Morate sve prihvatiti. Ova čudna senzacija je još jedna od stvari koje se mogu dogoditi, ali neće vam naškoditi. Kad se osećate odvojenim, morate ostati mirni i dati sebi vremena da se vratite u normalu.

Najvažnije od svega, nikada ne smete dozvoliti da vas depersonalizacija i derealizacija uplaše i impresioniraju. Prihvatite da je to, za sada, deo vašeg stanja, ali neće večno trajati. Osećaj da niste povezani sa stvarnošću može biti uznemirujući i nepodnošljiv, pogotovo ako ga redovno doživljavate. Možda ćete početi misliti da vaši simptomi nikada neće nestati. Možda će biti teško potražiti pomoć, ali smatrajte da je to početak oporavka i javite se lekaru kako bi što ranije počeli sa terapijom.

Kako da pomognete sebi kada osetite simptome depersonalizacije i derealizacije?

Kada se nađete u situaciji da osetite simptome depersonalizacije i derealizacije, pokušajte da aktivirate sva čula. Ovo vam može pomoći da se “prizemljite” u vaše telo i okolinu. Nekoliko kockica leda držite u ruci, pomirišite omiljeni parfem, zvaćite ljutu žvaku, slušajte omiljenu pesmu i zapevajte.

Depersonalizacija i derealizacija postaju gori kada osoba pokušava da ih se otarasi. Najvažnije je da ne dopustite da vaši osećaji određuju vaše ponašanje, jer se tako poremećaji depersonalizacije i derealizacije pogoršavaju. Ako počnete da izbegavate svakodnevne aktivnosti (posao, druženje, fizičku aktivnost) postajete više fokusirani na ove poremećaje, razmišljate stalno o njima, misli „šta ako“ naviru. Vaše misli utiču na vaše odluke i već ste se našli u začaranom krugu. Jedini način da izađete iz ovog kruga je da se izložite neprijatnim simptomima, da dopustite sebi da doživite neprijatna stanja. I da naučite da se ne treba boriti sa negativnim mislima, već ih pustiti da dođu i odu. I možda je najvažnije da naučite da ne zanemarite svoj život dok imate ova stanja.