Da li se nekada pitate odakle nama anksioznost? Kada sam prihvatila da to što se meni dešava nije zato što sam bolesna, već da je to anksioznost, onda sam počela da postavljam pitanja i tražim odgovore. Bilo mi je važno da razumem anksioznost. Zašto je izabrala baš mene da napada? Šta treba da uradim da me ostavi na miru? Gde su koreni moje anksioznosti? Da li to treba da otkrijem da bih je oterala od sebe?

Postoji mnogo različitih oblika i vrsta anksioznosti, ali ako razmišljamo o tome zašto se javlja možemo da pričamo o tri osnovne vrste: instinktivna anksioznost, anksioznost usled traume i kognitivna anksioznost.

„Instinktivna anksioznost“ zasniva se na realnim pretnjama opasnim po naš život. To je ono što doživljavamo hodajući blizu ivice visoke litice, noću u pustim gradskim ulicama, kada neko viče na nas ili preti nasiljem… U takvim situacijama instinktivno osećamo anksioznost, kao upozorenje da budemo spremni da bežimo od potencijalne opasnosti. Instinktivna anksioznost je zdrava. Razvijala se tokom desetina hiljada godina ljudske istorije i verovatno bez nje ne bismo bili ovde.

„Traumatična anksioznost“ povezana je sa traumatičnim životnim iskustvima (obično u detinjstvu) koja su ostavila određeni stepen psihološke osetljivosti i ranjivosti. Traumatična anksioznost se javlja u velikom intenzitetu kada se suočimo sa situacijama koje nas podsećaju na prvobitnu traumu. Na primer, osoba koja je tokom detinjstva doživela napuštanje, kao odrasla osoba može otkriti da ima problem kada započinje vezu, da se njen strah od napuštanja ponovo javlja i da se zbog toga oseća nesigurno i uplašeno.

„Kognitivna anksioznost“ može se zasnivati na instinktivnoj anksioznosti, kada u korenu postoji opasnost, ali je ona znatno preuveličana. Dobar primer je strah od letenja avionom koji počinje instinktivnim osećajem opasnosti, ali za većinu ljudi brzo nestaje kad se naviknu na letenje. Međutim, za druge ljude ovaj instinktivni strah dodatno preuveličaju misli. Na primer, zamišljanje da bi se avion mogao srušiti i stalno ponavljanje tih misli i zamišljanje takve slike u glavi može strah pretvoriti u fobiju.

Takođe, anksioznost može biti samo kognitivna, kada se ne zasniva na instinktivnoj anksioznosti. Ova vrsta anksioznosti često se odnosi na budućnosti, proizilazeći iz iščekivanja da će se nešto loše dogoditi. Zasnovana je na pitanjima „šta ako?“. „Šta će se dogoditi ako izgubim posao ili me partner napusti? Šta ako se obrukam i svi mi se smeju? Šta ako rizikujem previše i izgubim sve?

Kognitivna anksioznost se može manifestovati na vrlo suptilan način, kao osećaj nelagode u našem umu i telu. Može se opisati kao sveobuhvatan osećaj nemira izazvan stalnom aktivnošću našeg uma. Kad god naša pažnja nije zauzeta, naš um ima tendenciju da vrti anksiozne misli.

Od ove tri vrste, rekla bih da nas kognitivna anksioznost najduže i najjače „drži“. Šalje nam različite psihičke i fizičke simptome koji su nekada nepodnošljivi. Instinktivni strah pretvara u fobije koje nam oduzimaju slobodu i sreću. Muči nas osećajem nesigurnosti koji nas sprečava da izlazimo iz zone komfora. Zabranjuje nam da živimo autentično čineći nas uplašenim od neuspeha i odbijanja.

Pitanja „šta ako?“ stvaraju zamišljeni strah od događaja u budućnosti, koji nas drži zarobljenim u nekom međuprostoru. Ne živimo u sadašnjem trenutku, preživljavamo. I još suptilnije, kognitivna anksioznost podstiče nas ili da previše vremena osluškujemo svoje telo i analiziramo misli ili da provodimo previše vremena radeći nešto da pobegnemo od sebe i brbljanja našeg uma.

Suočavanje sa anksioznošću

Nema razloga da se bavimo instinktivnom anksioznošću, ona nam je potrebna, zdrava je i prirodna. Traumatična anksioznost se može prevazići razgovorima, a u nekim slučajevima je potrebna i terapija medikamentima.

Ali šta je sa kognitivnom anksioznošću? Srećom, postoje mnoge efikasne metode koje je mogu ublažiti. Možemo da vežbamo da misaone obrasce koji stvaraju anksioznost i fobije zamenimo racionalnim i pozitivnijim mislima. Ili možda još efikasniji način suočavanja sa kognitivnom anksioznošću: da naučimo da utišamo naše misli, da im ne pridajemo nikakav značaj i da naučimo da živimo u sadašnjem trenutku.

Svaka osoba koja ima anksioznost ima i trenutke kada anksioznost i nemir nestanu i tada iskuse osećaj slobode, blagostanja i harmonije. U tim trenucima oslobađaju se pritiska da budu zauzeti ili potrebe za samoanalizom i odmaraju se u sadašnjem trenutku. Uobičajeno neprestano smenjivanje anksioznih misli nestaje, a osoba se oseća povezano sa okolinom i drugim ljudima.

Ovi trenuci se često dešavaju slučajno, ali ključ za prevazilaženje kognitivne anksioznosti može biti ulaganje svesnih napora da usporite i utišate misli. Kada redovono vežbate da se vraćate u sadašnji trenutak, da budete prisutni i da ne pridajete značaj anksioznim mislima, dugoročno će vaši umovi postati tiši (mada je malo verovatno da ćete moći potpuno zaustaviti svoje misli).

Takođe, naučićete da se manje poistovećujete sa svojim mislima. Naučićete da se odmaknete od svojih misli i samo ih gledate kako prolaze, kao da sedite na obali i posmatrate reku. Bićete sposobni da kažete sebi: „Evo još jedne negativne misli, ali ja ne moram da obraćam pažnju na to.“

Postoji jedna efikasna vežba koju možete primeniti za zaustavljanje misli i svesnost. Udobno se smestite, zažmurite i dišite pravilno. Kada se malo opustite postavite pitanje u sebi „Odakle dolaze ove misli?“. Ovo pitanje ponavljajte na svakih 15 sekundi. Kako vreme odmiče možete postavljati ovo pitanje na svakih 20, pa 30 sekundi. Ono što se postiže ovom vežbom jeste da ste potpuno prisutni u sadašnjem trenutku i nemate nikakve misli u glavi. Vremenom će vam biti sve lakše da utišate misli.

Ako trenutno ne znate kako da prevaziđete anksioznost ili vam je teško da se suočite sa svojim strahovima, javite mi se. Ja znam kako da vam pomognem.