Večeras ispraćamo staru godinu. Odličan trenutak da anksioznost, od koje smo bežali, dođe da podeli svoju mudrost sa nama.
Kad dolaze praznici osećam napetost, strah, pa čak i bol, svakako preterano naglašene emocije. Žurba da završim sve obaveze do određenog trenutka, kao da će tada vreme da stane, pritisak da se obavezno kad otkuca ponoć osetim srećno i očekivanje da doživim savršeno blaženstvo u tim trenucima, kao da drugi dani u godini ne postoje, porodična okupljanja… Ako tome dodamo da sam osetljiva osoba, jasno je kako lako mogu skliznuti u anksioznost.
Praznici su divni momenti, ali su i prilika za razočarenje i bol. Kad god očekujemo da se osećamo na određeni način (blaženo, povezano, srećno), druge emocije u nama traže pažnju, dok se ne slomimo u nekom obliku. Ja se slomim od očekivanja. A samo očekivanje čiste radosti je nerealno. Zašto vršimo toliki pritisak na sebe da se osećamo tako euforično samo određenog datuma i munuta u godini? Tretiramo sebe kao robote koji mogu uključiti lepa osećanja i isključiti sve druge emocije samo zato što dočekujemo novu godinu.
Svako ljudsko biće nosi bol i slomljeno srce u nekom obliku i to za vreme praznika ispliva na površinu. Za neke to je osećaj da nisu dovoljno svoji, za neke to je slomljeno srce, za druge to je tuga jer nemaju sa kim da proslave praznike… Mogla bih da nabrajam dugo.
Niko nema savršen život, to ne postoji, niko ne može da isključi svoje nelagodne emocije pred praznike i da ih uključi posle ponoći. A ono što nam najteže pada je uverenje da ne bi trebalo za praznike da se osećamo usamljeno, tužno, zabrinuto ili besno. Imamo fantaziju o sreći i radosti svih ljudi oko nas, u čemu nam društvene mreže pomažu, tako da kada se pojavi bol u bilo kom obliku (razočarenje, usamljenost, frustracija, tuga), odmah se pitamo šta nije u redu sa nama. Trebalo bi da se osećamo dobro, pa praznici su. Nemamo razloga da se osećamo drugačije. Osećamo stid ako nam nije lepo.
Kada se naše nelagodne emocije susretnu sa stidom, bol se brzo pretvara u anksioznost. Da bismo sprečili strepnju, moramo da budemo spremni da osetimo i priznamo naše emocije, lepe i one manje lepe.
Postoje dve reke koje putuju kroz vreme praznika: reka anksioznosti formirana potrebom da se osećamo super; i reka ljubavi formirana potrebom da budemo ono što jesmo, da volimo i da budemo zahvalni.
Zima je izazovno vreme u smislu naših emocija. U hladnim mesecima sa kraćim danima, psiha nas poziva da usporimo i uronimo u njen podzemni svet gde možemo naći neprolivene suze, strahove i skrivene snove. Možemo izbeći našu senku kada smo zauzeti zabavnim aktivnostima, ali u vreme praznika kada odmaramo u januarskoj tišini, nemamo gde drugo da se okrenemo osim unutra. A ako nemamo negujući odnos prema svojim emocijama, možemo lako da upadnemo u stanje anksioznosti i depresije.
Svaki put kada se uskladimo sa onim što jesmo umesto sa našim očekivanjima, anksioznost ima manje prostora da se zadrži. Kada padnemo u tišinu sa poštovanjem i radoznalošću, možemo se iznenaditi onim što nalazimo. Da, možda postoje izvori usamljenosti i neizvesnosti, ranjivosti i strah od nepoznatog. Ali postoji i nešto što svetluca ispod svega toga, seme kreativnosti. Možda nije spremno da proklija tokom zime, ali tu je, i možete ga videti samo ako dobro pogledate u sebe. A proleće samo što nije.
Srećna vam Nova godina, divni ljudi.
