Zdravstvena anksioznost ne počinje onog dana kada nas preplavi strah da nešto nije u redu sa telom.
Ona počinje mnogo ranije, u trenutku kada izgubimo poverenje u to da telo zna kako da se izbori, da život zna kako da teče, i da duša zna kuda nas vodi.

Kada ljubav postane briga

U detinjstvu, ljubav često dolazi umotana u zabrinutost.
Roditelji koji nas neizmerno vole, ali i neprestano strepe — da se ne prehladimo, ne padnemo, ne razbolimo, da nam se nešto ne dogodi.

Tada u nama polako niče poruka: „Ako me voliš, brini za mene.“

A kasnije, kada odrastemo, ta poruka se pretvori u unutrašnji mehanizam: „Ako želim da preživim, moram da brinem za sebe.“

Telo, koje je nekad bilo dom, postane projekat koji stalno nadgledamo. Svaki otkucaj srca, svaka vrtoglavica, svaki umor postaju znak da možda nešto nije u redu.

Naša briga postaje dokaz naše odgovornosti, ali i naša tiha kazna za sve što ne možemo da kontrolišemo.
U osnovi svega je nepoverenje da telo zna šta radi.

Kada se prvi put sretnemo sa prolaznošću

Ponekad, u detinjstvu ili mladosti, svedočimo bolesti ili smrti bliske osobe.

Možda je neko naglo otišao, možda je dugo patio.
Taj trenutak se useče u nas kao rana koja ne zarasta, trenutak u kojem svet više nije bezbedno mesto, u kojem ni mladost, ni zdravlje, ni budućnost nisu garancija.

U nama se stvori uverenje: „Ako se to dogodilo njima, može i meni.“

Od tada, svaki signal tela postaje upozorenje, svaki simptom moguća pretnja.

Zdravstvena anksioznost tada nije strah od bolesti, to je strah od prolaznosti.

To je naš način da kažemo: „Ne želim da umrem pre nego što stvarno počnem da živim.“

I upravo tu, u tom paradoksu, krije se najveća bol – što u pokušaju da se spasimo od smrti, zaboravljamo da živimo.

Kada duša i život krenu različitim putevima

I na kraju, onaj najdublji sloj, koji se ne vidi odmah.
Zdravstvena anksioznost se često javi kada postoji nesklad između onoga što duša oseća i onoga što živimo.
Kada dugo potiskujemo sebe, kada živimo u stresu, u tišini, u ulozi koja nam više ne pripada, telo počne da govori umesto nas.
Telo tada ne boli zbog bolesti, već zbog neizgovorenog, neodrađenog, neproživljenog.
Srce ubrza kada ne sledimo ono što volimo. Disanje se skrati kada ne smemo da odahnemo.
Zdravstvena anksioznost je ponekad samo duša koja kuca na vrata kroz telo, podsećajući nas da nešto nismo čuli u sebi.
Da nas ne boli bolest, već život koji ne živimo u skladu sa sobom.

Kako da pomognemo sebi?

Zdravstvena anksioznost ne traži da postanemo lekari svog tela, već da ponovo postanemo prijatelji svog tela. Ona se ne leči stalnim proveravanjem, već poveravanjem. A poverenje se gradi korak po korak.

• Vratite se u telo, ali ne da biste ga proverili već da biste ga čuli.

Zatvorite oči, spustite ruke na grudi i pitajte sebe: „Šta mi moje telo danas pokušava reći, a ja ne želim da čujem?“
Možda će odgovor biti: „Umoran sam“, „Plaši me budućnost“, ili „Treba mi odmor.“
Telo nikad ne laže, ali govori jezikom senzacija, napetosti i umora.
Kad ga slušamo sa ljubavlju, ono prestaje da viče kroz strah.

• Suočite se sa prolaznošću, ne kao sa pretnjom, već kao sa podsećanjem.

Svaka zdravstvena briga zapravo je pokušaj da pobegnemo od činjenice da je život prolazan.
Ali ako prestanemo da bežimo od te istine, ona prestaje da nas progoni.
Umesto pitanja: „Šta ako umrem?“, pokušajte da sebi postavite pitanje: „Kako mogu da živim danas, da ne ostane ništa neizrečeno?“

Zdravstvena anksioznost tada postaje učitelj zahvalnosti. Podseća nas da vreme nije neprijatelj, već okvir u kojem možemo da biramo smisao.

Instant pomoć:
Kad osetite talas straha, ne ubeđujte sebe da ste zdravi. Umesto toga, spustite stopala na pod i recite: „U ovom trenutku sam živ/va. I sada biram da živim.“ Taj trenutak vraća snagu od uma u telo.

• Vratite sklad duše i života.

Zdravstvena anksioznost često je znak da živimo u naporu koji duša više ne želi da nosi.
Postavite sebi pitanja:
„Gde u svom životu idem protiv sebe?“
„Koji deo mene sam ućutkao/la da bi drugi bili mirni?“
„Šta moje telo radi umesto mene?“

Odgovori na ta pitanja su početak isceljenja. Jer telo ne traži da ga izlečimo, zato što nije bolesno, već traži da ga razumemo.

Zdravstvena anksioznost nas ne uči kako da živimo bez straha, već kako da živimo uprkos strahu, sa razumevanjem sebe.
Kada prestanemo da tražimo garancije i počnemo da gradimo poverenje, telo se ne doživljava kao pretnja, nego kao kompas.
A svaka senzacija postaje poziv da zastanemo, usporimo i vratimo se sebi.

Kurs
Knjiga