Mit o „zauvek“
Anksioznost ima moć da nas uveri da će trajati zauvek. Dok smo u njoj, teško je zamisliti drugačiji život. Nada da ćemo se jednog jutra probuditi bez tog osećaja deluje kao bajka za nekog drugog. Um kreira lažnu logiku: „Pošto traje dugo, nikada je se nećemo osloboditi.“ Osećamo se zaglavljeno u začaranom krugu misli, telesnih senzacija i iscrpljenosti. Tada nastaje najveći strah: „Šta ako nikad ne prođe? Šta ako nikada više ne budem ja?“
Iza pitanja „Šta ako nikad ne prođe?“ često stoji drugo, dublje pitanje: „Kako da izdržim još jedan dan ovako?“ Ne plaši nas budućnost, već umor. Nismo umorni od života, već od pokušaja da ga kontrolišemo: od stalnih provera pulsa, osluškivanja tela, planiranja svega što treba da se desi, od ideje da sve moramo sami i da moramo znati sve unapred da bismo danas smeli da dišemo.
Ne pitamo se zato što želimo odgovor, već zato što se plašimo da ga dobijemo. I zato što nas već iznutra boli ideja da ćemo zauvek ostati napeti, iscrpljeni, budni i kad svi spavaju, zabrinuti i kad ništa ne preti. Ali „zauvek“ je reč koju koristi strah, ne istina. Zauvek je reč koju koristimo kad smo premoreni, kad nam je dosadilo da pokušavamo, kad nam deluje da se ništa ne menja jer smo previše fokusirani na simptome.
Zauvek nikada nije bio realna mera ni za šta u životu: ni za sreću, ni za bol, ni za odnose, ni za osećaje. Ni za anksioznost. Nijedna emocija ne traje večno, ali strah voli da se pretvara da je izuzetak. I što više verujemo toj rečenici „Nikad neće proći“, to manje dišemo, krećemo se, nadamo. A ne primećujemo da se već menjate, rastete. Jer da nije tako, ne biste sada ovde tražili odgovor.
Setimo se dana kada nam je bilo makar mrvicu lakše, trenutaka kada smo se nasmejali, osetili mir. To su dokazi da anksioznost nije konstanta, već talas. Promena se često ne vidi jer očekujemo da sve nestane, umesto da postane podnošljivo. Možda se i dalje plašimo, ali sada bolje razumemo. Možda misli i dalje dolaze, ali im ne verujemo slepo. To nisu mali pomaci – to su naši dokazi. Nije svrha čekati dan bez ijedne anksiozne misli; svrha je živeti i kad je tu. Promena ne dolazi kad anksioznost nestane, već kad prestanemo da se identifikujemo s njom.
Ne, neće trajati zauvek, jer ništa što se menja sa svakim našim udahom ne može trajati zauvek. Anksioznost nije pečat, već proces kroz koji učimo da dišemo drugačije. Ona ne nestaje u jednom danu, ali ni ne ostaje ista. Menja se onako kako se mi menjamo: postaje tiša kada naučimo da je ne slušamo slepo, blaža kada prestanemo da je guramo, ređa kada umesto straha biramo poverenje. Anksionost kao emocija nikada ne nestane potpuno, tako i treba da bude, ali hronična anksioznost prestaje da vlada. A kada shvatimo da ne moramo čekati da ode da bismo živeli, tada ona gubi smisao svog postojanja. Jer „zauvek“ nikada nije značilo kraj, već trenutak kada počinjemo da verujemo da se kraj već polako događa.
Introspektivna pitanja
• Kada sam prvi put pomislio/la da ću zauvek ostati ovakav/va?
• Da li bih za druge rekao/la da im nema spasa, ili samo za sebe?
• Da li postoji trenutak kada sam bio/la makar malo bolje, ali ga nisam primetio/la jer sam očekivao/la savršen oporavak?
• Šta bi se promenilo kada bih znao/la da će proći, ali ne znam kada?
• Šta mogu danas da uradim uprkos tome što se bojim?
• Kako izgleda moj život kada ga ne gledam kroz simptom, već kroz smisao?
Vežba: „Zauvek traje samo jedan minut“
-
Postavite tajmer na jedan minut.
Zatvorite oči i primetite šta u tom trenutku osećate, bilo da je to napetost, ubrzano disanje, tuga ili misao „opet isto“. Ne pokušavajte da menjate ništa, samo budite s tim što jeste. -
Posmatrajte promenu.
Dok tajmer otkucava, obratite pažnju: da li se osećaj menja? Da li se disanje i dalje menja, telo pomera, misli dolaze i odlaze?
Primetite kako se „zauvek“ topi u prolaznosti svakog daha. -
Kada minut prođe, zapišite:
-
Da li je ono što sam osećao/la pre početka isto kao sada?
-
Šta se promenilo u meni makar za nijansu?
-
Šta bi značilo ako bih znao/la da nijedan osećaj, pa ni ovaj, ne može ostati isti?
-
Ova vežba nije tu da se odmah osećate bolje, već da vam pokaže da je „uvek“ iluzija, a „sada“ jedina istina. Ako ste izdržali minut, izdržaćete i sledeći. A u svakom sledećem, „zauvek“ postaje sve kraći period.
