Nekada uradimo ono čega smo se mesecima plašili. Odemo, ostanemo, izdržimo. Vratimo se kući sa dokazom da možemo. A već sutradan ponovo pitamo strah da li smemo.
Možemo prevazići jedan strah, a ostati verni načinu života koji je strah napravio za nas.
Ponekad je dovoljan jedan trenutak straha da mu verujemo godinama. A u sebe ne verujemo ni posle mnogo napravljenih koraka.
Kako je moguće da jedan težak dan ima toliku težinu, a mnogi dani u kojima smo ipak mogli ostanu gotovo neprimećeni?
Zašto strahu priznajemo autoritet, a od sebe stalno tražimo još jedan dokaz?
Trenutak je prošao, upozorenje je ostalo
Kada nas nešto snažno uplaši, možemo iz tog iskustva poneti mnogo širu poruku od onoga što se zaista dogodilo.
Osetili smo paniku u autobusu. Zapamtili smo: „U autobusu nisam bezbedan/na.“
Bilo nam je teško dok smo bili sami. Zapamtili smo: „Sam/a neću moći.“
U razgovoru smo se zbunili. Zapamtili smo: „Kada me drugi gledaju, ne mogu da se oslonim na sebe.“
Jedan događaj tako postane pravilo za situacije koje tek dolaze.
Naš sistem za prepoznavanje opasnosti pokušava da nas zaštiti. Njegova upozorenja mogu da se uključe i pred mogućom, neizvesnom opasnošću, kada neposredne pretnje nema. Posle snažnog straha, i nešto što samo podseća na prethodno iskustvo može da nas pozove na oprez.
Anksioznost, u tom smislu, možemo razumeti kao zaštitu koja se previše razbudila. Upozorava nas unapred, ponekad toliko često da nam i običan dan deluje kao nešto za šta moramo posebno da se pripremimo.
Osećaj opasnosti tada postaje veoma ubedljiv. Ali njegova ubedljivost ipak ne govori pouzdano koliko je situacija opasna.
Zašto kasniji uspesi ne izbrišu ono prvo iskustvo?
Voleli bismo da nekoliko dobrih iskustava zatvori staru priču. Da odemo, vratimo se i zauvek znamo: možemo.
Ali učenje kroz suočavanje često podrazumeva stvaranje novog iskustva pored starog. Sećanje na strah može ostati, dok mi učimo da ista situacija ima i druge ishode i da imamo više sposobnosti nego što smo pretpostavljali.
Zato se stari osećaj ponekad ponovo javi — u drugom okruženju, posle duže pauze ili u težem danu.
To ne poništava ono što smo naučili. Kao da smo godinama išli jednom stazom, a sada pravimo novu. Stara je još vidljiva. Posebno kada smo umorni ili uznemireni, lako krenemo njom.
Nova staza dobija svoje mesto kroz ponavljanje. I kroz prepoznavanje onoga što smo na njoj otkrili.
Možemo se izlagati, a svaki put učiti da smo se „jedva izvukli“
Zamislimo da smo posle prvog naleta panike u prodavnici počeli da izbegavamo kupovinu. Kasnije smo ipak krenuli ponovo. Pa još jednom. Pa mnogo puta. Ali svaki put stojimo blizu izlaza, proveravamo telo i tražimo potvrdu da nam neće pozliti. Po povratku kažemo:
„Dobro je prošlo jer nije bilo gužve.“
Ili:
„Mogao/la sam zato što sam znao/la da odmah mogu da izađem.“
Naš korak jeste važan. Međutim, ako dobar ishod svaki put pripišemo isključivo proveravanju, izlazu ili povoljnim okolnostima, teško ćemo saznati koliko smo i sami sposobni da se nosimo sa situacijom.
Ostaje uverenje: „Mogu, ali samo pod određenim uslovima.“
Spolja gledano, bili smo u prodavnici. Iznutra smo sve vreme vežbali pripravnost za bekstvo.
Podrška može da nam pomogne da krenemo. Vredi da obratimo pažnju na trenutak kada počnemo da verujemo da bez nekog dodatnog proveravanja ili rituala nikako ne bismo mogli. Tada možemo postepeno da stvaramo iskustva sa malo manje tih uslova, u situacijama koje su realno bezbedne.
Ponekad ni sami ne priznajemo šta smo uspeli
„Jesam otišao/la, ali sam se plašio/la.“
„Jesam ostao/la, ali sam jedva čekao/la da se završi.“
„Jesam razgovarao/la, ali mi je glas drhtao/la.“
Kao da svaki naš korak ima sitnim slovima dopisano objašnjenje zbog kog se ne računa.
Ako uspeh merimo samo odsustvom straha, mnoge važne promene ostaju nevidljive. Možda još osećamo nelagodu, ali manje izbegavamo. Možda se i dalje uznemirimo, ali brže nastavimo dan. Možda nam treba pomoć, ali sve više odluka donosimo sami.
To je deo oporavka koji zaslužuje da ga vidimo.
Možemo se plašiti i istovremeno pokazivati sposobnost koju ranije nismo prepoznavali u sebi.
Poverenje u sebe ima mesta i za neizvesnost
Ako od poverenja tražimo obećanje da ćemo uvek biti mirni, ono će nam stalno izmicati.
Život ne može da nam ponudi takvu garanciju.
Poverenje možemo graditi na nečem bližem stvarnosti: da umemo da napravimo sledeći korak, da se prilagodimo, da zatražimo pomoć, da podnesemo deo neprijatnosti i da odlučujemo čak i kada ne znamo sve unapred.
Ne moramo prvo potpuno da poverujemo u sebe pa tek onda da živimo. Mali postupci mogu prethoditi tom osećaju. Kroz njih upoznajemo sebe.
I važno je kako se prema sebi odnosimo u danima kada nam ne ide.
Ako nas svaki teži dan dočeka sa: „Eto, znao/la sam da ne mogu“, teško ćemo u sebi pronaći oslonac. Potrebno nam je da možemo da kažemo: „Danas mi je teže. Hajde da vidimo koji korak je moguć.“
Tako poverenje dobija i nežnost i stvaran sadržaj.
Vežba: da naš korak ostane naš
Posle situacije kojoj smo se izložili, možemo kratko zapisati odgovore na sledeća pitanja. Nekoliko minuta je dovoljno; nema potrebe za savršenom analizom.
Šta sam očekivao/la da će se dogoditi?
Na primer: „Ako osetim paniku, moraću odmah da odem.“
Šta se zaista dogodilo?
„Osetio/la sam nelagodu. Poželeo/la sam da izađem. Ipak sam ostao/la i završio/la kupovinu.“
Šta sam ja uradio/la dok mi je bilo teško?
„Nastavio/la sam da biram namirnice. Sačekao/la sam svoj red. Doneo/la sam odluku i dok sam se plašio/la.“
Ovde dajemo mesto sopstvenom postupku. Beležimo i pomoć koju smo imali, ali ne izostavljamo sebe.
Šta ovo iskustvo govori o mojim sposobnostima?
„Mogu da obavim kupovinu i kada nisam potpuno miran/na.“
To je dovoljno određena i realna poruka. Ne obećava da će svaki sledeći put biti lak.
Koji mali korak mogu sledeći put da probam sa manje proveravanja?
Možda da jednom manje pitamo da li će sve biti u redu. Da odložimo proveravanje pulsa. Da pažnju vratimo onome što radimo umesto da stalno pratimo svaku promenu u telu.
Postepeno smanjujemo proveravanja i rituale koji hrane strah. Kada je ovo teško da osmislimo sami, terapeut može da nam pomogne da koraci budu prilagođeni nama.
Na kraju biramo jednu rečenicu iz onoga što smo zapisali:
„Bilo mi je teško, a ipak sam…“
Završavamo je onim što se zaista dogodilo.
Ostao/la. Razgovarao/la. Završio/la. Prilagodio/la se. Nastavio/la.
Da jedno sećanje ne govori u ime celog našeg života
Naš cilj ne mora biti da zaboravimo trenutak u kom smo se uplašili. Možemo mu dati mesto među drugim iskustvima. Da osvestimo da pored dana u kom smo pobegli postoje i dani u kojima smo ostali. Pored trenutka u kom nismo znali šta da radimo — trenuci u kojima smo se snašli.
Strah će možda i dalje prvi progovoriti. Ali možemo naučiti da saslušamo i ono što naš život govori o nama.
Godinama smo pažljivo pamtili sve što nas je uplašilo.
Sada možemo, sa istom pažnjom, početi da pamtimo i sebe koji smo kroz mnogo toga prošli.
Ako vam je potrebna stručna pomoć, ako trenutno ne znate kako da prevaziđete anksioznost ili vam je teško da se nosite sa anksioznim mislima i napadima panike, možete me kontaktirati i zakazati seansu.
Kontakt za zakazivanje seansi: info@anksioznioptimista.com.
