Od malih nogu nas uče da je naša odgovornost da razmišljamo o motivima svojih postupaka i ponašanja. Od trenutka kada možemo da formiramo rečenice, postavljaju nam se pitanja: „Zašto si to uradio/la?“ i „Kako si mogao/la to da odlučiš?“ Ova pitanja često prate loše ophođenje i kažnjavanje. Roditelji su pokušavali da nas nauče, iz najbolje namere, da smo sami odgovorni za svoje postupke. Ovo je neophodna lekcija za malu decu koja otkrivaju sebe i posledice svog ponašanja u socijalnom svetu.

Do određene tačke, naravno da smo odgovorni za svoje postupke. Savesna osoba vežba samorefleksiju i prepoznaje poreklo i uzroke misli i osećanja kada je to moguće. Ali neki ljudi, uključujući i mene, shvate da treba da analiziraju apsolutno svaku misao i ponašanje.

Samoanaliza, tumačenje i opravdanje ispunjavali su mi dan i držali me budnom do kasno u noć. Da bih zadržala osećaj samokontrole i discipline, preispitivala sam svako osećanje i svaku akciju koju preduzimam, sve vreme gradeći psihološki narativ svog života.

Dugo vremena je moja težnja da shvatim svoje ponašanje bila prednost. Mogla sam da objasnim svoje postupke i razmišljanja zrelije od druge dece, a odrasli su se ponosili mojom izoštrenom prirodom.

Kada sam bila mlađa, moj um je pravilno funkcionisao i bilo mi je lako da objasnim i opravdam svoje postupke. Uglavnom su bili prikladni i pozitivni, baš kako nas i uče. Ako bih se ponašala (pomalo) van okvira ili preterano reagovala na situaciju, mogla sam svoje ponašanje da opravdam zdravim psihološkim rezonovanjem.

Smatrala sam sebe svojim ličnim terapeutom, potpuno sposobnim da otkrije zamršene detalje svoje unutrašnje psihe. U potpunosti sam kontrolisala svoja osećanja i svoj život. Moj mozak je bio podložan mojoj volji. Što je najvažnije, nikada nisam bila u nedoumici kada mi neko, ili sama sebi, postavi pitanje: „Zašto si to učinila?“

Kada sam se preselila u veliki grad i krenula na fakultet, moje mentalno zdravlje je počelo da se raspada. Počela sam da koristim moj mozak da bih analizirala svaku misao koja mi padne na pamet. U početku sam mislila da imam kontrolu i da to radim da bih sebi objasnila zašto se to dešava, ali…

Moje misli su počele da budu sve više u suprotnosti sa onim što sam ja. Počele su da me opsedaju. Moje ponašanje, nekada pitanje svesne odluke, bilo mi je neobjašnjivo. Misli u mojoj glavi, usredsređene na najgore stvari koje mogu da se dogode meni i mojim bliskim ljudima bile su preglasne i nerazumljive.

Neko vreme sam prećutkivala ove misli, govoreći sebi da ću uskoro povratiti kontrolu nad svojim mozgom. Nisam želela da priznam sebi ili drugima da sam izgubila kontrolu nad svojim mislima i osećanjima. Nisam mogla da objasnim čega se toliko plašim da ne smem da uđem u autobus ili odem na koncert.

Osećala sam se slabo i glupo jer nisam mogla da razumem sopstveno ponašanje i osećala sam potrebu da kaznim sebe zbog nerazumevanja svog mentalnog stanja. Nažalost, najlakši način da se kaznim je bio da još više analiziram svoje misli, da probam da otkrijem poreklo i kako da ih zaustavim. I tako sam upala u vrtlog iz koga sam se teško (posle mnogo godina) izvukla.

Gotovo 12 godina nakon što je ovo počelo, mogu da kažem da sam shvatila suštinu. Kako je meni bilo tih 12 godina znaju svi koji su kroz to prošli, to ne može da se objasni. Bila sam na nekoliko psihoterapija i to mi je bio dobar temelj. Konačno sam mogla nekome da ispričam o svojim ludostima proteklih godina i bilo mi je lakše što sam imala kome da priznam da svih tih godina nisam razumela svoj um.

A onda sam počela da čitam i istražujem. Očekivala sam da odgovore treba da potražim u svojoj prošlosti, društvenom ili emocionalnom životu, detinjstvu… Umesto toga, mnogi autori knjiga su objašnjavali da treba da se vratimo u sadašnjost i da treba da naučimo da ne moramo sve da kontrolišemo.

I konačno sam shvatila. Uh, bilo je potrebno mnogo vremena, mnogo lutanja, mnogo suza, mnogo pitanja „Bože, zašto se baš meni ovo dešava?“ Odgovor je najjednostavniji. Ne moramo sve da razumemo. Niko zaista ne može da razume sve što kaže ili uradi. Ne bi ni trebalo da sve shvatimo, jer je život „neuredan“ i ne može se sve analizirati i opravdati. Neke stvari su jednostavno neshvatljive.

Kada je to zaista doprelo do mene, to da su neke stvari prosto neshvatljive, promenilo se sve. Ovo što sam pročitala, pa dugo analizirala i konačno usvojila,  skinulo mi je veliki teret sa ramena. Naravno, kada to shvatimo treba vremena da naučimo da se prepustimo neizvesnosti i zbunjenosti.

Znam da i vi analizirate sve što pročitate, ali razmislite o ovome o čemu vam pričam i skratite proces prevazilaženja hronične anksioznosti. Ja sam vežbala da prihvatim da je moj mozak samo delimično otvoren za moju svesnu analizu. Mogu da opravdam neke svoje postupke, ali ponekad ću osetiti ili pomisliti određene stvari koje se ne mogu razumno objasniti. Shvatila sam da mi je dozvoljeno da razumem samo delić onoga šta znači biti čovek.

Eto, to je trenutak kada sam prestala da pokušavam da shvatim svaku svoju misao i da opravdam svaki svoj postupak, već sam se usredsredila na ono što mogu da kontrolišem: na moju reakciju na misli i osećanja. Kad mi misli uđu u glavu, mogu da odlučim kako da reagujem na njih, čak i ako ne mogu da razumem odakle su došle ili zašto su u tom trenutku isplivale na površinu.

Paradoksalno, prihvatanje da ne razumem i da ne mogu da opravdam sve svoje misli i ponašanja bio je najvažniji korak u oporavku od hronične anksioznosti.

Nisam morala više da se kažnjavam zbog nerazumevanja. Mogu da volim sebe, a da ne poznajem sebe apsolutno, baš onako kako volim druge bez razumevanja svake njihove misli i postupka.

Istina je da niko od nas nikada neće u potpunosti shvatiti poreklo i uzrok svake svoje misli, osećanja i delovanja. Neurološki gledano, zapravo ne bismo ni trebali; naučnici sada znaju da mnoge naše postupke možemo zaključiti i predvideti, baš kao što predviđamo postupke drugih na osnovu ograničenih informacija.

Otpuštanje stalne samoanalize i racionalizacije u početku je zastrašujuće za ljude poput mene, koji se ponose samokontrolom i razmišljanjem.

Međutim, prihvatanjem da ne možete da znate ili objasnite celog sebe, oslobađate se stalnog tereta preživljavanja. Slobodni ste da kontrolišete ono što možete da kontrolišete – svoje reakcije na misli – i da pustite da ostalo dolazi i odlazi.

Sledeći put kada se zapitate ili vas neko pita: „Zašto ste to uradili?“ imate pravo da kažete: „Ne znam“ ako vam odgovor zaista izmiče. Naravno, u nekim situacijama biće neophodno doći do korena problema, posebno kada se radi o odnosima sa drugima. Uprkos tome, imate pravo da još uvek ne znate; neka osećanja i navike mogu se razumeti samo vremenom i distancom. A neka se ne mogu razumeti i objasniti nikada.

Kažu da je ljudski mozak jedina stvar koja je komplikovana kao univerzum. Haotični su, izazivaju strahopoštovanje, obiluju kontradikcijama i nemoguće ih je u potpunosti shvatiti. Ali, baš to je ono što ih čini tako uzbudljivim i lepim.