Zamislite na trenutak da hodate ulicom i iščašite zglob. Zastanete, psujete i tražite nekog ko će vam pomoći. Sada zamislite da jedna od osoba koje priđu da vam pomognu kaže: „Hej, može li jednostavno da te više ne boli? Kasnim i da budem iskren, tvoj zglob nas sve nervira.“ Bili biste besni! Verovatno biste rekli: „Ućuti i nabavi mi odmah led.“
Koliko god ovo apsurdno zvučalo, sve vreme to rade ljudima koji se bore sa anksioznošću. Čak i neko ko ima iskustva sa anksioznošću, kada se nađe u prilici da treba da pomogne osobi koja ima anksiozni napad, prvo što kaže je smiri se, ne paniči. Takođe, svi mi imamo te bliske ljude kojima, ma koliko objašnjavali, ne možemo da dokažemo da ne možemo „samo da se smirimo“. Kažu nam da se smirimo, kao da je to koristan podsetnik, kao da su jednostavno zaboravili da ne postoji povišen puls, bolovi u grudima, preznojavanje, vrtoglavica, mučnina i uverenje da će se sve loše završiti…
Anksioznost nije izbor. Ako se osoba sa kojom razgovarate bori sa anksioznim poremećajem, vaš savet učiniće da se još više uznemiri i uplaši i da se stidi da govori o svom iskustvu. Reći nekome ko živi sa anksioznošću da se „smiri“ više je nego beskorisno, to zapravo može povećati njihov osećaj anksioznosti i panike. Te reči nisu magija i definitivno nisu od pomoći.
Da je osoba koja oseća anksioznost u tom trenutku sposobna da se smiri, apsolutno bi to učinila. Nekome ko strepi, ova prečesta fraza je kontraproduktivna i dosadna. Umesto toga, probajte da pričate nežno, usporite disanje da odagnate sopstvenu rastuću anksioznost. Pokušajte da kažete nešto poput: „Tu sam za tebe“, „Tu sam da te saslušam“ ili „Ostaću s tobom“.
Ono što nam u tom trenutku treba je opipljivo rešenje za smanjenje simptoma. Umesto da pokušate da zaustavite nečije emocije, predlažem vam da započnete razgovor, tako što će reći nešto poput: „Možeš li da mi kažeš šta te je toliko uznemirilo i da razgovaramo o tome“.
Ako kažete nekome da se smiri to je suprotno otvaranju dijaloga – to isključuje svaki razgovor o osećanjima neke osobe, uključujući i vaša lična. Jer, kada kažete nekome da se smiri, ne kažete „Vidim da trenutno patiš i želim da ti pomognem da se osećaš bolje“; ono što kažete je: „Vidim da trenutno patiš i želim da se osećaš bolje jer mi je zbog tvoje anksioznosti neprijatno.“ Reći nekome da se smiri više se odnosi na vaša osećanja nego na njihova osećanja.
Iako se poslednjih godina više priča o mentalnom zdravlju, još uvek je teško razgovarati o negativnim emocijama u društvu koje u velikoj meri naglašava prikazivanje najbolje verzije sebe javnosti i gde se ranjivost često vidi kao slabost.
Dakle, kada neko izrazi svoju anksioznost, oni oko njih često ne znaju kako da pomognu na odgovarajući način, jer su zatečeni i/ili ograničeni sopstvenom nelagodom. Trebalo bi svi da učimo kako da odgovaramo na negativne emocije.
Živimo u vremenu u kome se uglavnom emituju i dele pozitivni aspekti života na društvenim mrežama, a mi gledamo druge srećne i nasmejane i mislimo da je svima bolje nego nama. Šta je iza kamere? Da li možemo da se nosimo sa negativnim aspektima života, odbacivanjem, odvojenošću i neopredjeljenjem? Stvaramo li društvo koje omogućava ljudima da postanu jednodimenzionalni uređaji? Možemo li jednostavno pomeriti ili prebrisati negativna iskustva ljudi?
Suočavanje sa negativnim emocijama je neprijatno, naravno da jeste. Bilo bi sjajno da svi budu stalno srećni! Ali neprijatne emocije treba rešavati na otvorenom, a ne potiskivati i skrivati. Moramo da prestanemo da govorimo ljudima da se smire, ne samo zato što je beskorisno, već zato što moramo da krenemo ka kulturi u kojoj ljudi mogu otvoreno i iskreno da razgovaraju o svojim emocijama, kako pozitivnim i prijatnim, tako i neprijatnim.
Pa, hajde da ponudimo našim prijateljima emocionalni led kada im zatreba.
