Kao dete sam bila društvena, ali ono baš ekstrovertan tip. Uvek sam bila okružena ljudima. Koliko god ne želim da priznam to kada pričam sa najbližima kad se okupimo, kao mala nisam mogla da zamislim da ne budem u centru pažnje. Tada nisam umela da budem sama, jer bih se tako osećala usamljeno. A samoća me je plašila.
Moja potreba da budem u centru pažnje je kratko trajala (srećom), ali strah od samoće nije. Trajao je godinama. Ono što me je tada bunilo je osećaj da mi je potrebno da budem sama, a u isto vreme ne znam kako da budem sama. Zapravo, najteže je suočiti se sa sobom. To shvatimo tek kad ostanemo sami. Kao da sebe najmanje poznajemo, kao da smo sami sebe najviše lagali i kao da baš i ne volimo sebe. A tek koliko smo sami sebi kritičari.
Postoji jedna interesantna priča. Krajem 80-ih godina prošlog veka, naučnici su pratili kita preko Tihog okeana. Pevao je na zvučnoj frekvenciji većoj od bilo koje druge vrste kitova: na 52 herca. Kit izaziva, niko ne odgovara. Dobio je nadimak najusamljenija životinja na svetu.
Usamljenost, negativna reč, umotana sramotom i stigmom. Niko ne priznaje da se tako oseća. Naučnici dijagnostikuju „epidemiju usamljenosti“ kao da je reč o zaraznoj bolesti. Plašimo se da čujemo tu reč da ne pređe na nas. Užasava nas. Možda su nas kao klince slali u sobu da budemo sami za kaznu, pa sada samoću tako i doživljavamo (kao kaznu).
Razlika između samoće i usamljenosti
Ove dve reči koristimo kao sinonime, jer smo uslovljeni da ih smatramo istim stanjem: neko ko vreme provodi sam mora, naravno, biti usamljen. Ali to ne mora da bude slučaj.
Usamljenost je biti sam i neispunjen. To je osećaj. Samoća je biti sam i zadovoljan. To je izbor.
Ovo nas dovodi do zanimljivog paradoksa: ako uspete da savladate samoću, više se nikada nećete osećati usamljeno. Ja sam samoću savladala onog trenutka kad sam zaista upoznala, prihvatila i zavolela sebe. Od tada mi nije neprijatno da budem sama sa sobom, naprotiv. Uživam u tome i osećam da mi neophodno to vreme.
Istina o usamljenosti
Usamljenost je unutrašnje stanje koje, verovali ili ne, ne zavisi od spoljnih faktora. U stvari, taj osećaj u velikoj meri nije povezan sa onim što se događa oko nas. Možete biti okruženi ljudima, imati partnera, biti na zabavi ili u kancelariji sa kolegama, a i dalje se osećati usamljeno do svoje srži. A možete biti sami, kilometrima daleko od bilo kog ljudskog kontakta, a i dalje se osećati srećno povezani sa svetom. Manje se odnosi na naše okolnosti, više na to kako reagujemo na njih.
Samoća je zastrašujuća jer nas podseća na to koliko smo mali. Shvatamo da se svet i dalje kreće, bez nas. Zbog toga je potrebna velika unutrašnja snaga da bismo bili sami. Ta snaga je mišić koji možemo vežbati. Kao i kod svakog straha, jedini način da se prevaziđe strah od samoće je suočavanje sa njim.
Naš strah od samoće je velikim delom i strah od dosade. „Visimo“ na društvenim mrežama čak i dok peremo zube. „Podkastove“ slušamo u prevozu. Ne možemo jednostavno biti sami sa sobom. Osećamo se primoranim da uvek nađemo zanimaciju. Ne možemo sebi dozvoliti trenutak dosade. Bojimo se kuda će nas odvesti ta dosada. O onome što ćemo čuti u svojim glavama ako zapadnemo u pravu tišinu: nade, snovi, sram, brige, strahovi… Želimo da nas stalno zabavljaja neko ili nešto.
Velikim delom osećamo strah od toga da ostanemo sami jer tada moramo da se suočimo sa sobom. Moramo da se pogledamo u ogledalo i da vidimo ko je ta osoba. Šta želi, gde je stigla, da li je srećna i ispunjena ili bi pobegla od sebe. Kako da prihvati i zavoli sebe. U početku zna biti neprijatno, možda čak i bolno, ali ubrzo postane lakše.
Alternativa je introspekcija. Ali ona nas zastrašuje. I tako svoju nelagodnost utapamo distrakcijama. Ali to ne znači da će nelagodnost nestati.
Zapadni svet promoviše dve očigledne kontradikcije:
1. Upoznajte sebe.
2. Ljudska vrsta je rođena da bude društvena.
Rečeno nam je da sreća dolazi iznutra. Pa ipak, nikada nas ne uče kako da budemo sami sa sobom. Ulože se ogroman napor u učenje dece kako da budu socijalna. Ali ih lišavamo jedne stvari: sposobnosti da budu sami i zadovoljni. Slavimo samopoštovanje, ali stigmatizujemo druženje sa osobom koju bismo trebali poznavati najviše (sa sobom).
Radost zbog samoće
Stvarnu samoću gotovo je nemoguće doživeti u savremenom svetu. Međutim, kada prihvatite sebe, samoća predstavlja krajnju privilegiju.
Biti poslat u svoju sobu za kaznu? To bi trebala biti nagrada. Trebalo bi da nam roditelji kažu: bili ste toliko dobri da sada možete da idete u svoju sobu da biste bili sami i radili šta god želite!
Neki ljudi imaju strah da ostanu sami sa sobom. Neki ljudi biraju život u potpunoj samoći. Drugi znaju da mogu da iskoriste vreme tišine kako bi pronašli odgovore na pitanja i rešenja problema.
Samoća nas plaši. Samoća nas lišava. Ali to rađa kreativnost. Kada se okružite trenucima samoće i tišine blisko se upoznate sa sobom. Slojevi počnu da se ljušte i vidite stvari onakve kakve zaista jesu, u svoj njihovoj celini, u svim kontradikcijama i u njihovoj nepoznatosti. Naučite da postoje druge stvari na koje ste konačno sposobni da obratite pažnju, a ne samo ono što na površini stvara najviše buke.
Interesantna stvar kod kita, sa početka priče, nije njegova usamljenost. Na kraju krajeva, on ne može biti usamljen; usamljenost je nešto što je čovek stvorio. Ono što izdvaja tog kita od ostalih je njegova samostalnost. Njegova snaga. Toliko je moćan da decenijama može preživeti potpuno sam.
Na našu sreću, samoća će uvek biti izbor, a ne postojanje. Tačno je da su ljudi rođeni da budu društveni. Ali kada snagu (umesto straha) nađemo u samoći, živećemo daleko bogatije, sa sobom i sa drugima. Kad prihvatimo i zavolimo sebe, onda ćemo moći da uživamo u samoći, a tek kad zavolimo sebe možemo iskreno da volimo i druge.
U svima nama postoji radost, utočište i mir u koje se možemo povući u bilo kom trenutku i biti svoji.
