Dobar je osećaj biti prihvaćen, voljen i priznat od drugih, ali često je članarina za pripadanje tom klubu preskupa.

Kao i mnogi ljudi, odrasla sam stavljajući potrebe i želje drugih ispred svojih. Rano su me naučili da radim stvari za druge ljude i da je to veoma važno. Kasnije sam to radila kako bih osetila prihvatanje, jer bih jedino tako mislila da sam dovoljno dobra osoba i da zaslužujem ljubav. A biti dobar (potreba da drugi kažu da sam dobra osoba) je bilo najvažnije, jer ako nisi dobar nema te. I to rade mnogi ljudi sa anksioznim poremećajem, primetila sam da tu postoji neka veza. Drago mi je što danas imam drugačiju svest o tome šta zaista znači biti dobar čovek.

Kao tinejdžer, volela sam da se osećam neophodnom i da mi kažu da sam dobra devojka. Ova pohvala mi je bila neverovatno važna, skoro kao i sreća bliskih ljudi. Moja sopstvena sreća nije ušla u jednačinu; bila sam srećna jer su drugi bili srećni. Tako bih se osećala voljeno, sigurno i cenjeno, barem kratkoročno.

Kako sam odrastala, shvatala sam da preterujem, ali sam već stekla tu naviku. Neprekidno sam pokušavala da ugodim ljudima, obradujem ih i pomažem im kad god je to potrebno. Nisam mogla da podnesem kad vidim da su moji voljeni povređeni ili uznemireni i osećala sam da je moja odgovornost da im priskočim u pomoć i ublažim njihove probleme i patnju. Ubrzo sam postala toliko hiper-svesna osećanja drugih da sam izgubila iz vida sebe.

Mnogo godina nisam preispitivala zašto smatram da nemam pravo da kažem NE zahtevima ljudi. Samo sam pretpostavila da tako treba da bude. Međutim, negde oko 20. godine počela sam da budem umorna od toga, često sam se osećala izgubljeno, iscrpljeno i prazno.

Posle nekoliko strašnih napada anksioznosti shvatila sam da sam negde zeznula stvar. I eto, većina vas zna moju priču, pa da skratim. Dakle, još jedna stvar koju sam naučila na putu oporavka jeste da sam postala neko ko ugađa ljudima, ne samo zato što želim da budem dobra osoba ili da pomognem drugima, već zbog određenog osećaja, koji je bio tu od ranog detinjstva: straha.

Shvatila sam da sam iz straha prepustila kontrolu nad svojim životom. Dopustila sam da mi strah ukrade život i blagostanje. Kako sam ispitivala svoje prošlo ponašanje, bilo je očigledno da sam zavisna od mišljenja drugih.

Danas verujem da su ova 4 specifična straha razlog zašto mnogi od nas postaju ljudi koji moraju da ugađaju drugima.

Strah od odbijanja i napuštanja

U svakom „udovoljavaču“ nalazi se malo dete koje se nekada nije osećalo dostojnim ljubavi i plašilo se da ga njegovi voljeni ne odbiju i ne napuste. I ta težnja da udovoljite svima, da budete dobri i fini, je način da probate da smanjite strah.

Deca instinktivno znaju da njihov opstanak zavisi od drugih ljudi. Kao dete osećala sam da moram stalno da budem dobra.

To ne znači da me porodica nije volela, naprotiv. Ali često su bili zabrinuti, pod stresom i pritiskom okoline. Uverenje šta znači biti vaspitano dete u manjoj sredini je apsolutno poslušno i dobro dete, ono koje se ne čuje i radi sve što se od njega zahteva. Moja strategija je bila da se potrudim da im udovoljim, tako se ne bih osećala kao da kršim porodične kodekse.

Mnogi od nas taj strah unose i u svoje veze, kao odrasli ljudi. Udovoljavači obično veruju da ne smeju da se ne slože ili da ne učine kako njihovi najmiliji žele. Taman posla da ih ne zadovolje na sve načine, jer će porodica ili partner prestati da ih vole i napustiće ih. Ne osećaju se emocionalno sigurno u svojim vezama bilo koje vrste.

Ipak, koliko je realno ovo uverenje? Da li bi nas voljeni zaista odbacili i napustili ako bismo im rekli, na primer, da se ne slažemo oko nečega? Da li je naša pozicija u njihovom životu toliko neizvesna i krhka da bi to uradili?

„Ugađači“ imaju tendenciju da precenjuju zamišljene negativne reakcije drugih na ono što govore ili rade. Trude se da steknu i zadrže ljubav i prijateljstvo, ali pretpostavljaju da se te veze lako prekidaju.

Realno, malo je verovatno da će vas vaši voljeni napustiti ako ne učinite ono što oni žele. Možda će biti razočarani ili uznemireni, ali na kraju će moći da se izbore sa svojim neispunjenim očekivanjima. Bez obzira na njihov odgovor, nismo odgovorni za njihove emocije ili postupke. Kada to znamo, možemo se osećati sigurnije da drugima kažemo ne. A tako pomažemo i njima da upoznaju i poštuju naše granice.

Strah od sukoba

Ugađači pokušavaju da izbegnu sukob i bes drugih po svaku cenu i učiniće sve da ublaže svađu ili prepirku. To obično znači povlačenje i slaganje, čak i ako druga osoba greši. Kažemo DA kada zaista želimo da kažemo NE.

Kada se bojite da ćete nekoga uznemiriti i izazvati svađu, birate da ne govorite šta vas muči ili boli i ne otkrivate svoja istinska osećanja. Činite sve što možete da sačuvate mir, pogrešno verujući da je bilo kakav sukob štetan za odnose, bilo porodične, partnerske ili prijateljske.

Istina je da naše „mirovno“ ponašanje stvara prepreku za intimnost. Zaustavlja rast i sazrevanje naših odnosa. Kao deca se plašimo da ne učinimo nešto pogrešno, jer mislimo da će neko vikati i kazniti nas, a kad odrastemo, često se osećamo usamljeno u mnogim odnosima, pokušavajući da održimo mir.

Harmonija koju sam toliko naporno održavala nije bila ništa drugo do lažna harmonija; često je bilo izliva anksioznosti i frustracije.

Zdrave veze nisu bez nesuglasica, jer su sukobi i problemi neizbežni u životu. Ali razlika je u tome što dobri, uravnoteženi odnosi mogu konstruktivno da se nose sa sukobima i problemima i koriste ih kao način za produbljivanje odnosa, učenje i još bolje razumevanje.

Kao udovoljavač, želela sam da nađem trenutna rešenja za sve probleme u odnosima, kako bih sukobe svela na najmanju moguću meru, povratila harmoniju i smirila negativna osećanja. Retko bih odvojila vreme za pronalaženje efikasnog rešenja, i kao rezultat, problemi nikada nisu bili u potpunosti rešeni.

Takođe sam se plašila sopstvenog besa i potiskivala ga ili usmerila prema sebi, a to je nesumnjivo doprinelo mom anksioznom poremećaju. Pogrešno sam verovala da se dobri ljudi nikada ne naljute i ne svađaju, ne shvatajući da svoje ponašanje ne možemo promeniti na bolje ili poboljšati svoje blagostanje ukoliko ne osetimo i prepoznamo sve svoje emocije.

Strah od kritike

Niko ne voli da bude kritikovan ili da ga drugi ljudi ne vole. Prija nam pozitivno mišljenje drugih ljudi o nama. Žudimo za odobrenjem i mislimo da će nas ljubav svih ostalih nekako zaštititi, ali to je retko slučaj.

Nekad sam se osećala povređeno i ljuto kad god bi me neko kritikovao. Zar nisu znali koliko sam se trudila da im udovoljim? Koliko sam se trudila da budem dobra i fina sve vreme?

Kada se bojimo kritike drugih, retko pokazujemo ko smo zaista i često živimo život koji je sve, samo ne autentičan. Skrivamo se iza maske finoće. Osećamo kao da ne smemo da pokažemo da i mi pravimo greške i imamo mane, kao svako ljudsko biće.

Ljudi koji ugađaju, sebi sude vrlo strogo i često sebi postavljaju nerealna očekivanja. Oni misle da treba da budu savršeni da bi bili prihvaćeni ili voljeni. Oni osećaju da ne smeju da pogreše ili rizikuju da uznemire ili razočaraju druge ljude, jer će biti kritikovani.

Međutim, ako ne izrazite svoje mišljenje ili potrebe, ljudi će pretpostaviti da ćete rado pristati na ono što oni žele. Takođe će pretpostaviti da ćete prihvatiti nepoštovanje. Kao i mnogi „ugađači“, postala sam laka meta za nezadovoljstvo drugih ljudi, za njihovu slobodu da prelaze svaku granicu, za prezahtevne ljude, ali to je moja greška. Nisam umela da kažem jasno i da pokažem drugima šta želim, a šta ne, šta je u redu i gde su granice. Jer sam se plašila kritike i da me neće svi voleti.

Kada predajemo toliko kontrole drugim ljudima, njihova kritika može biti poražavajuća. Prvo, zato što smo dali sve od sebe da budemo dobri i voljeni, a ni to nije dovoljno. Drugo, zato što uveliko precenjujemo važnost onoga što oni misle.

Vremenom sam shvatila da se nečije mišljenje o meni ne tiče mene i nemoguće je kontrolisati ono što drugi o meni misle i kakav će utisak steći. To zavisi od mnogo faktora. Danas mi deluje suludo da sam pustila da njihova mišljenja diktiraju kako ću živeti svoj život, jer jedina osoba od koje je trebalo da tražim odobrenje sam ja.

Strah od nepotrebnosti i gubitka kontrole

Ugađači imaju automatizovanu potrebu da pomognu drugima i pokušaju da usreće druge, verujući da su odgovorni za to da se drugi osećaju bolje. Odlično čitaju tuđe postupke, ponašanje i emocije.

Budući da je moj osećaj zadovoljstva bio usko vezan za to kako se osećaju drugi ljudi, nisam mogla da podnesem da vidim kako meni bliski ljudi pate. Mnogo sam se trudila da ublažim njihovu, bilo kakvu, uzrujanost. Svaki put kad bih uspela, osećala sam se potrebnom i da držim stvari pod kontrolom, ali kad nisam uspela, osećala sam se kao da sam ih sve izneverila. To je jednostavno bilo previše opterećujuće za moja mlada ramena, ali nije zaustavilo moju potrebu da popravljam stvari.

Postala bih anksiozna ako ne bih mogla da pomognem nekom drugom. Spremno sam upijala njihove negativne emocije, jer sam se toliko prilagodila njihovom osećaju, stavljajući njihovo emocionalno blagostanje ispred mog. Obzirom da udovoljavači veruju da je njihov posao da usreće druge, osećaju da treba da kontrolišu i tuđu anksioznost i bol.

Ali naša uloga nije usrećivanje drugih ili njihov život bez problema; to je njihov posao. Danas znam da ne treba da se namećem da rešavam tuđe probleme i da zbog toga neće svet nestati. Naučila sam da mogu biti tu za ljude koje volim i saosećati sa njima, ali ne treba da žurim da ih spasem, jer su oni sposobni da reše svoje probleme sami i ja im verujem i podržavam ih.

Samoosnaživanje

Kada sam prestala da se hiper-fokusiram na druge ljude, videla sam da je jedina stvar koju mogu da kontrolišem moja polovina mojih odnosa sa ljudima. Shvatila sam da nema potrebe da pokušavam da kontrolišem reakcije drugih, jer nisam odgovorna za njihove misli ili osećanja. I da ne treba da shvatam sve lično.

Naučila sam da ne izdajem nekoga ako ne radim ono što želi ili se ne slažem s njim. Samo zato što me neko ne voli, ne znači da sam loša osoba. Samo zato što se ponekad želim usredsrediti na sebe, ne znači da sam sebična. I da je u redu reći ne i ne osećati se krivim.

Samoosnaživanje stičete ublažavanjem navedenih strahova, a to se vežba. Potrebno je promeniti uverenja da je najvažnije šta drugi misle o nama, šta će reći, da li će nas pohvaliti ili kritikovati, da li će nas prihvatiti ili odbaciti. Iako veći deo ovih strahova potiče iz detinjstva, kao odrasla osoba sada imate kontrolu nad promenljivim aspektima svog ponašanja koji vam ne služe.

Ovo ne uključuje nikakvo samooptuživanje, niti se radi o okrivljavanju vaših voljenih. Svi smo mi proizvodi vaspitanja i okruženja, i svi imamo ožiljke. Naši roditelji su pokušali da učine najbolje za nas, sa onim što su imali i znali. Setite se i kakvo su oni odrastanje imali, pa ćete shvatiti zašto su neke stvari uradili. Dakle, nemamo izgovor da krivimo druge ili sudbinu zato što smo ovakvi ili onakvi. Ponašanje i stečene navike možemo promeniti radom na sebi.

Takođe, promenom svog ponašanja često možemo podstaknuti pozitivne promene i kod drugih.

Ugađanje ljudima uvek je povezano sa osećajem sopstvene vrednosti. Kada stvorite snažan osećaj sopstva, shvatite da vi niste vaša prošlost, vaše misli ili vaše emocije, znate da vaša sopstvena vrednost nije povezana sa drugom osobom.

Kako ublažiti strah

Umesto da tražimo potvrdu od drugih ljudi i spoljnog sveta, moramo da je tražimo u nama. Da bismo ublažili naš strah, važno je suočiti se s njim, bez obzira koliko bolno bilo. Razumevanje našeg straha pomaže nam da idemo napred.

Kada sam prestala da svoj identitet zasnivam na odnosima sa drugim ljudima, prestala sam da se krijem iza ponašanja koje ljude vole. Počela sam da postavljam granice, a kako su moja ljubav prema sebi, samoprihvatanje i samopoštovanje rasli, poboljšavali su se i moji odnosi. Ljudi su se ubrzo prilagodili mom novom ponašanju, jer sam im pokazala da želim da se prema meni ophode kao i ja prema njima- s poštovanjem i pažnjom. A to se ranije nije podrazumevalo.

Ljubav prema sebi je suština. Nije sebično razmišljati o onome šta želite i šta vam je potrebno. Nije sebično donositi odluke o svom životu na osnovu toga da sebi udovoljite, a ne samo da biste udovoljili drugima. Nije sebično ništa što vi želite i što vam je potrebno, dok to ne povređuje ljude oko vas.

Dugujete sebi da prvo brinete o sebi, jer je to jedini pravi način na koji zaista možete pomoći drugim ljudima. I kad to shvatite, promeniće se sve.

Iskreno, i dalje volim da ugađam bliskim ljudima. Lepo se osećam kada ih obradujem. Često im govorim koliko ih volim i koliko mi znače. Ali to ne radim jer moja sreća i osećaj sopstvenog zadovoljstva zavise od toga. Radim to jer tako osećam da treba, a ne da mora. Volim da pomažem drugima, mislim da je to lepo jer tako pomažemo i sebi. Trudim se da budem dobra osoba, ali ne iz straha, nego iz ljubavi.