Kod svake osobe anksioznost se drugačije ispoljava. Takođe, ne postoji jedan način prevazilaženja ovog stanja. Nekada je potrebno mnogo vremena da pronađemo svoju formulu. Ali, važno je da znamo da ta formula postoji i čeka da je otkrijemo. Nekada imamo više motivacije i samopouzdanja, nekada se umorimo i čini nam se da je sve što radimo uzalud i da anksioznost nikada neće proći. Lično smatram da nam nečija priča može biti motivacija ili inspiracija i to je razlog što sam odlučila da na blogu, pored mojih priča, postavljam i vaše priče. Na redu je Natašina priča.

Kada se prvi put dogodilo nešto da pomisliš da imaš problem?

Uvek sam bila veliki emotivac. Moram odmah da naglasim da ja sebe po pitanju anksioznosti (i kasnije udruženih psihičkih bolesti) nazivam „teškom kategorijom“, iako bi možda nekom taj naziv zvučao smešno ili glupo. Hajde da objasnim i zašto.

Tek sa nepune 24 godine se desio prvi napad. Kada bih vam ispisala sve što mi se desilo i što se dešava i dalje, trebalo bi mi desetak sati. Da krenem ispočetka – fakultet super, momak savršen, društvo divno, živim sama u gradu u kom studiram što je sjajno za mene jer sam introvert, ali…
U rodnom gradu – očev alkoholizam, majčina 3 pokušaja samoubistva zbog svađa sa njim (koja sam ja sprečila). Najveća briga na svetu mi je 10 godina mlađi brat koji živi sa njima. A onda se njihovi odnosi relativno popraviše (iako sam ih molila da se razvedu), pa sam na red došla ja. 2019 na leto, krenuli su katastrofalno jaki panični napadi.

Da li si sama sebi postavila dijagnozu ili ti je anksioznost utvrđena kod stručnog lica, da li si pretraživala na google?

Prvo sam guglala, razvio se okp, stalne glavobolje i plač. Bila sam sigurna da imam tumor na mozgu. Pretraživala sve i svašta, uradila sve moguće analize – od kompletne krvne slike, poseta neurologu, rendgena, urina, šećera u krvi, itd, itd. I onda shvatih. Zakazala sam sastanak kod psihologa gde mi je utvrđena generalizovana anksioznost (bez agorafobije) i panični poremećaj.

Kako si se nosila sa tom informacijom?

Verovali ili ne, super! Konačno sam saznala šta mi je! Psiholog reče da ga slušam i proći će za dva meseca. Mislila sam ok, nije to ništa. Slušala sam ga do poslednjeg detalja. Prvih meseci sam se lečila prirodno, po savetu tog psihologa. Teretana sa momkom, vitamini, zdrava ishrana, a onda pakao. Opet problemi u kući, panični napadi od kojih sam bila sigurna da ću umreti, hronična anksioznost, završavala u hitnoj. Psiholog šalje uput za psihijatricu koja mi je prepisala prve antidepresive uz lekove za smirenje. Od tih antidepresiva sam povraćala skoro 4 nedelje svakog, ali, svakog dana. Govorila mi je da to tako mora na početku i terala me da ne prekidam. Izgubila sam 5 kilograma i spala na jedva 48. Šokirana sam i sama što sam to trpela.

Posle toga, prepisala mi je drugi lek koji nije delovao puna 2 meseca, naprotiv, stanje je bilo sve gore i gore. Momak me je dozvao pameti da ta žena nije za mene i psiholog me šalje kod drugog psihijatra. Taj čovek mi prepisuje nove antidepresive, dakle treće po redu, od kojih nisam mogla da uriniram. Upućeni znaju da imamo tri grupe antidepresiva na tržištu, i ja sam dve grupe probala. Takođe, znaju koliko je navikavanje i odvikavanje od njih teško – kažu kao bukvalna narkomanska kriza. Razvila se i depresija koja još traje i priznajem da sam želela smrt. Više puta. Plakanje je bilo u tolikoj meri, kad se sve sabere, mislim da bi od mojih suza moglo nastati neko slano jezerce. Spala sam tada na svega 44 kilograma. Dolazim do treće grupe antidepresiva, koji se teško nabavljaju, i trenutno ih pijem tek nekoliko dana. Ovo su četvrti antidepresivi po redu koje probam. Molim Boga da je to to, i molim vas da se pomolite za mene u šta god verovali.

Šta je bilo najbolje, a šta najgore, što ti se dogodilo dok si imala najjaču anksioznost?

Najgore sam navela, bilo je toliko ružnih stvari da ne mogu ni da se odlučim. Najbolje na svetu su dani sa mojim momkom, koji se sa mnom i raduje i plače, zasmejava me, ne da mi da ostajem sama, stalno ima nove ideje, ohrabruje me do neba. Konačno sam se posvetila svom talentu za pisanje. Pišem pesme, priče, poeziju, budim maštu. Razbila sam strah da neko to pročita, počela da objavljujem na društvenim mrežama i dobijam puno pohvala i lepih reči. Još jedan ispit i gotov faks! Mama se dozvala pameti i postala ona stara majka koju sam beskrajno volela. Daje sve za mene sada i kaje se.

Kakvu poruku imaš za one koji sada misle da njihova anksioznost neće nikada proći?

Puno teksta sam navukla, a i to je samo deo. Ne znam ni da li će adminka hteti ovu priču da odobri jer znam da je duga i mučna. Ali reći ću vam.
NE MOŽETE DA ODUSTANETE OD SEBE NIKAD! Prevrnite svet, probajte sve što treba da pomognete sebi i olakšate svoju bol. Plačite, kog god pola bili, plačite ako će vam biti lakše, to je čak i zdravo i NIJE SRAMOTA! Nađite hobi, osobu koja vam neće pustiti ruku makar pala s vama u provaliju. Ne gurajte ljude od sebe. Ja sam to mnogo puta pokušala želeći da ih zaštitim. NISTE KRIVI! NEMATE ČEGA DA SE STIDITE! NE BOJTE SE! KADA SHVATITE DA JE SVE REŠIVO, POLAKO SE URAZUMITE I NEMOJTE SE ZAPUŠTATI NI FIZIČKI, NI PSIHIČKI. Osećaćete se bolje u svojoj koži. Ima savršenih dana, boljih dana, gorih i najgorih. Sve je to život.

Bila moja priča objavljena ili ne, obećavam i sebi i vama DA ĆE OVO PROĆI. JAČI SMO OD OVOGA I ROĐENI DA POBEDIMO!

Vaša Nataša.