Kod svake osobe anksioznost se drugačije ispoljava. Takođe, ne postoji jedan način prevazilaženja ovog stanja. Nekada je potrebno mnogo vremena da pronađemo svoju formulu. Ali, važno je da znamo da ta formula postoji i čeka da je otkrijemo. Nekada imamo više motivacije i samopouzdanja, nekada se umorimo i čini nam se da je sve što radimo uzalud i da anksioznost nikada neće proći. Lično smatram da nam nečija priča može biti motivacija ili inspiracija i to je razlog što sam odlučila da na blogu, pored mojih priča, postavljam i vaše priče. Pročitajte Vanjinu priču.

Kada se prvi put dogodilo nešto da pomisliš da imaš problem?

Bila sam jako mlada, imala lepu vezu, posao… Bilo je proleće i osetila sam gađenje na hranu, knedlu u grlu i jaku nervozu i neprijatnost u celom telu, strah, gubitak daha. Požalila sam se tati. Takvo stanje je trajalo par dana. Preko noći sam počela puno da razmišljam i krenule su strašne senzacije u telu. Do jutra ja nisam više bila ista osoba. Krivila sam sebe. Osećanja su nestala.

Da li si sama sebi na Google postavila dijagnozu ili ti je anskioznost utvrđena kod stručnog lica? Kako si se nosila sa tom informacijom?

Nakon nekoliko neprospavanih noći i totalnog gubitka apetita, želje da ustanem iz kreveta, sa osećajem da mi na gudima stoji 100 kg, tata me je odveo lekaru. Psihijatru. Dobila sam terapiju. Majka je mislila (nije zelela da prihvati to) da je to neka od mojih fantazija privlačenja pažnje. Nisam imala nikakav razlog (tako je mislila) za to. Prestala sam sa lekovima. Stvorila sam užasan osećaj krivice. Trnjenje glave, vilice i bridenje obraza. Mršavila sam i venula.
Nakon odlaska kod pravog lekara izlečila sam se za šest meseci.

Šta je bilo najbolje, a šta najgore što ti se dogodilo dok si imala najjaču anksioznost?

Najgore što mi se dogodilo u trenutku najveće ankcioznosti bila je želja da ne živim. Najbolje što mi se desilo kada sam imala najjači ankciozno-depresivni poremećaj je rođenje mog sina. Nakon teškog porođaja ostala sam bez jednog čula. Ne potpuno. To malo biće me je preporodilo. Bila sam najjača na svetu. Čulo se vratilo nakon godinu dana postepeno. Tako ograničena, bila sam najsrećnija na svetu. Imala sam novi zivot. U svemu tome, moja prva velika ljubav je ostala uz mene.

Kada i kako si odlučila da uzmeš stvar u svoje ruke? 

Uzela sam stvar u svoje ruke kada sam postala majka, dobila samopouzdanje, veru u sebe… Bila sam pet godina bez terapije. I verovala da je sve rešeno. Ponovo se vratila na staro, puno sam radila, malo odmarala, stresovi su se gomilali. Sedeći u čekaonici sa sinom kod lekara, jedna misao je pokrenula bujicu senzacija, drhtavicu, tugu, strah, bezvoljnost, zujanje u ušima, gušenje. Odmah sam se obratila lekaru.

Šta ti je najviše pomagalo na putu prevazilaženja anksioznosti?

Najviše mi je pomogla meditacija, akumpunktura, priroda, lepi trenuci provedeni sa dragim osobama. Zagrljaji i razumevanje, podrška mog sina i muža. Naučila sam da heklam. Postala sam ankciozni optimista, kada mi je teško našminkam se i najlepše se obučem. Kupim sebi nešto lepo, pojedem ono što volim. Umesim novi kolač…

Kakvu poruku imaš za one koji sada misle da njihova anskioznost nikada neće proći?

Poručila bih svima koji prolaze kroz ovakva stanja da pomoć postoji, da ce sve proći, da je život lep. Da su lekovi 20%, a rad na sebi ostatak. Radujte se malim stvarima, slikajte, gajite cveće, pecajte, vodite ljubav, nađite novi hobi, naučite nešto novo, posetite mesta gde niste bili, idite u crkvu, promenite posao, suočite se sa strahom, igrajte fudbal, odvojite vreme za sebe, izvedite sebe na sladoled onako sami, radite stvari koje volite, mislite uvek i uvek pozitivno, plačite, idite na masažu, dozvolite sebi da danas budete lenji, naučite da kažete ne bez griže savesti, družite se sa pozitivnim ljudima, volite sebe u sebi jer ste divni i ni za šta niste krivi. Prihvatite svoje stanje, udahnite duboko i recite: i ovo ce proći.
Budite sebi najbolji prijatelj.
Srećno! Vaša Vanja.