Kod svake osobe anksioznost se drugačije ispoljava. Takođe, ne postoji jedan način prevazilaženja ovog stanja. Nekada je potrebno mnogo vremena da pronađemo svoju formulu. Ali, važno je da znamo da ta formula postoji i čeka da je otkrijemo. Nekada imamo više motivacije i samopouzdanja, nekada se umorimo i čini nam se da je sve što radimo uzalud i da anksioznost nikada neće proći. Lično smatram da nam nečija priča može biti motivacija ili inspiracija i to je razlog što sam odlučila da na blogu, pored mojih priča, postavljam i vaše priče.
I opet priča u muškom rodu. Zaista poučna priča. Sada već moram da zamolim devojke da se jave i ispričaju svoju priču.
Kada se prvi put dogodilo nešto da pomisliš da imaš problem?
Dugo vremena sam potiskivao negativna osećanja, trudio sam se da budem savršen i uvek u top izdanju, verovatno kao posledica toga što su me u detinjstvu ubijali u pojam. Pio sam puno alkohola, pušio sam, pio sam energetska pića svaki dan i vikendom se drogirao. Uz sve to sam se ozbiljno bavio sportom i uvek se trudio da se sastajem sa više devojaka u isto vreme.
I to je tako išlo jedno vreme. Međutim, jedno jutro, kad sam prešao sve granice izdržljivosti u svakom smilsu, na jednom afteru me je otkinuo teški napad panike. Grudi su mi se stegle, nisam mogao da dišem kolko god da sam udisao, vrtelo mi se u glavi, noge su mi se oduzele i mislio sam stvarno da je to kraj. Pobegao sam sa aftera i posle par sati šetanja u krug po stanu, kad me je popustilo dejstvo droge, smirio sam se. Mislio sam da je to to, ali sam isto veče opet izašao i opet me je uhvatio napad panike, na sred dens arene, na egzitu.
Čak i tada sam negirao da imam problem. Mislio sam da, ako budem samo sedeo kod kuće par dana, proći će. Međutim, nije prošlo. Gde god da sam išao imao sam nepodnošljivu anksioznost, koju sam nekako trpeo. I dalje sam se silio da treniram. I da se viđam sa devojkama.
Kroz par nedelja sam otišao na put u Crnu Goru gde sam bio konstantno zategnut, nisam mogao da dišem i imao sam par ozbiljnih napada panike, gde sam pomislio i da sam mrtav. Po povratku sam shvatio da to više ne mogu ignorisati i onda odlazim na detaljne preglede kod doktora, u drzavnim, u privatnim ustanovama, u urgentnom… I nisam mogao da verujem kako ni jedan nalaz nije patološki, već su svi uredni. Tada se i pojavila dijagnoza anskioznosti.
Da li si sam sebi postavio dijagnozu ili ti je anksioznost utvrđena kod stručnog lica? Kako si se nosio sa tom informacijom?
Kod stručnog lica je utvrđena dijagnoza anksioznosti. Ali, ja sam i dalje bio ubeđen da doktori nisu nešto dobro videli, jer koliko god uredni nalazi bili, mene je već za par sati hvatala još jača anskioznost. Dijagnozu anskioznosti sam podneo loše i nisam hteo da je prihvatim. Prava momčina, koja radi sve što je radila, ne može imati slabost i psihički poremećaj. Tek sad vidim koliko me je takav stav upravo i doveo do anskioznosti.
Šta je bilo najbolje, a šta najgore, što ti se dogodilo dok si imao najjaču anksioznost?
Najgori su, svakako, panični napadi. Dešavalo mi se da se danima šetam u krug po stanu i da ne mogu da se smirim. Često sam se osećao kao da umirem. Kao da doktori nisu nešto dobro videli, a da ja umirem i to je znalo jako dugo trajati. Ali, i dalje sam živ, a moram reći i fizički zdrav. I koliko god bile anksiozne/panične epizode odvratne, prolazile su.
Najbolja stvar je bio odlazak na psihoterapiju i spoznaja moje prave ličnosti, koju sam zakopao ispod perfekcionizma. Takođe, pronalazak autentičnih interesovanja, kao i napuštanje problematičnog društva.
Kada i kako si odlučio da uzmeš stvar u svoje ruke?
Posle, otprilike, pola godine negiranja i guranja problema pod tepih, misleći da će samo proći (naravno da nije prošlo), otišao sam na psihoterapiju i to je, moram reći, najvažnija i najbolja odluka koju sam doneo u svom odraslom dobu. Tek tu su počeli da isplivavaju brojni problemi. Traume iz detinjstva, loše životne poruke i uverenja. Tek tada smo, konkretno, mogli da radimo na izlečenju. U tom procesu sam čak spoznao i svoje veliko interesovanje i talenat za psihologiju i rešio da upišem fakultet sa svoje 24 godine i konačno se bavim onim što volim.
Šta ti je najviše pomoglo na putu prevazilaženja anksioznosti?
Apsolutno najviše što pomaže, po mom mišljenju, je svrha i struktura. Možete ići na psihoterapiju, imati podršku bližnjih, ići kod doktora na redovne kontrole (ako vam to pomaže), međutim, dokle god budete sedeli u kući svaki dan besposleni neće vas nikada proći. Morate se naterati da radite nešto, idete u školu ili na fakultet, družite se… Ali vaš dan mora biti popunjen i mora imari svrhu i cilj. Ako se probudite bez ideje šta ćete danas, vrlo je moguće da ćete već u jutarnjim satima pomisliti kako vam srce ne kuca baš onako kako treba, iako ste juče bili kod najboljeg kardiologa u državi.
Kakvu poruku imaš za one koji sada misle da njihova anksioznost neće nikada proći?
Dobro mi je poznat taj osećaj i koliko on obeshrabruje, kad vas uhvati očaj da nikad neće proći i da ćete uvek biti takvi, da će vam život proći uzalud u tom agoničnom grču. Međutim, moram reći da, svaki put kad sam se tako osećao, prošlo je. Da li posle sat, dan, nekada čak i mesec dana, ali uvek je prolazilo i uvek sam na kraju uspevao da pobedim to i da izdržim. I moram reći da apsolutno nema lepšeg osećaja nego kad to prevaziđete, makar na kratko.
Idite na psihoterapiju, naučite da prihvatite da nije sve u vašoj kontroli i da je ok kada niste ok. Da ćete, kada krenete da se hvatate u koštac i izlazite van kuće, morati da trpite tu veliku neprijatnost, ali cilj je svakako vredan toga. I moram da dodam da nema priče o prevazilaženju dok se ne nađe uzrok zbog kojeg je poremećaj i nastao i održava se, tj. kojim mehanizmima samosabotiranja opstaje.
Anonimno.
Hvala anonimnom. 🙂
