Kod svake osobe anksioznost se drugačije ispoljava. Takođe, ne postoji jedan način prevazilaženja ovog stanja. Nekada je potrebno mnogo vremena da pronađemo svoju formulu. Ali, važno je da znamo da ta formula postoji i čeka da je otkrijemo. Nekada imamo više motivacije i samopouzdanja, nekada se umorimo i čini nam se da je sve što radimo uzalud i da anksioznost nikada neće proći. Lično smatram da nam nečija priča može biti motivacija ili inspiracija i to je razlog što sam odlučila da na blogu, pored mojih priča, postavljam i vaše priče. Na redu je priča naše divne Ljubice.
Kada se prvi put dogodilo nešto da pomisliš da imaš problem?
Prvi put, tj. prvi panični napad se dogodio pre nekih 12 godina. Išla sam sa majkom i ćerkicom, koja je tada imala 5 godina, na neku manifestaciju koja se održavala kod nas u selu. Na pola puta do centra sam osetila kao da mi mravi kreću od stopala ka gore i kad je osećaj došao do želuca, počela sam da se tresem, nisam mogla da dišem, mislim da mi je igrao svaki misić u telu, srce je kucalo 300 na sat.
Mama se uplašila i otišle smo kući. Ujutru sam otišla kod lekara, prepisan mi je bromazepam. Dugo posle toga sam osećala strah, šta ako mi se to opet desi. Međutim, strah je vremenom nestao. Moj život je krenuo normalnim tokom, rodila sam još jednu devojčicu, počela da radim.
Posle nekih 10 godina, ponovilo se. Scena je bila kao iz horor filma. Sa decom sam se vraćala iz Rume. I u vozu mi se dešava taj, najgori ikada, panični napad. Osećaj da sam zarobljena, da ne mogu da izađem, da mi niko ne može pomoći, bio je strašan. Osećaji isti kao i prethodni put. Tresem se tako do Sremske Mitrovice, pogubljena i uznemirena i kad smo stigli na železničku stanicu meni je sve stalo, osećala sam umor i iscrpljenost, ali više nisam osećala strah, lupanje srca i ostale senzacije.
Izašli smo iz voza, izvadila sam telefon i pozvala mog profesora psihologije. Kad sam mu rekla šta se dešava, rekao mi je samo: „Sutra u 18 h kod mene u kancelariju.“
Da li si sama sebi na Google postavila dijagnozu ili ti je anskioznost utvrđena kod stručnog lica? Kako si se nosila sa tom informacijom?
Nisam „guglala“, profesor mi je odmah, kada sam ga prvi put pozvala rekao- google ni slučajno. Otišla sam kod njega, on mi je objasnio šta je to i kroz razgovor i test koji sam uradila došli smo do toga da imam anksiozni poremećaj sa hipohondrijom. Nije mi bilo strašno to što sam čula da imam psihički problem, imala sam jaku volju da ga rešim. Profesor mi je objasnio šta je anksioznost, preporučio mi je knjige i proverene blogove.
Šta je bilo najbolje, a šta najgore što ti se dogodilo dok si imala najjaču anksioznost?
Svi mislimo u nekim momentima da je ovo nešto najgore što nam se desilo u zivotu. I ja sam tako mislila u svim onim velikim krizama, kad sam bila u stanju rastrojstva sa glavom i mislima, u momentima kad nisam smela iz kuće da izađem, jer sam mislila da će nešto da mi se desi. Tu sam se nakupila straha.
Ali sada, iz ovog ugla, kada idem ka izlečenju i ozdravljenju, prvenstveno mog duha i mog uma, mogu da kažem da sam zahvalna Bogu što mi je dao anksioznost, jer sam postala jača, imam veće samopouzdanje, ne dozvoljavam više nikome da pokušava da upravlja mojim životom. Meni je anksioznost pokazala šta treba da promenim u svom životu da bih bila sretnija.
Ja sam imala jako stresan period u životu. Sa 17 godina sam rodila moju prvu ćerku, sama. Otac je nije priznao. Živela sam na selu, svi su me osuđivali. Ni jednom niko nije došao i rekao „Da li si dobro?“, svi su bili samo jako dobre sudije. Ostala sam da živim kod mojih, to je bio pakao. Toliko ponižavanja, toliko ružnih reči.
Bila sam vrlo svesna šta sam uradila, ćutala sam, pustila da me gaze, jer Bože moj, kriva sam! Mir sam pronalazila u mom detetu, 24 sata sam joj bila posvećena. Posle 7 godina sam upoznala sadašnjeg muža, moji roditelji to nisu prihvatili, jer oni su zamislili da ja sada treba da ostanem uz njih, odakle mi pravo da se udam, odakle mi pravo da živim normalan život.
Kada sam doživela anksioznost i panične napade, nisam imala podršku i razumevanje. Ničije. Nikoga ni ne krivim, jer ko nije doživeo ne zna šta je to. Muž je ostao uz mene, kad nisam više bila u stanju da radim nije me osđivao. I hvala mu na tome. E sada, zašto sam ovoliko ovo odužila… Zato što je mene sve to peklo, mnoge nepravde koje su mi učinjene, a ja mislila u sebi ma nema veze, za roditelje uvek kažem sebi ćuti, tvoji su, a čija sam ja?
Onda sam uz pomoć mog profesora počela da volim svoju anksioznost i da je prihvatam. Neka je, ona je deo mene. A kada sam je zavolela i prihvatila, postala sam jača. Sklonila sam ljude iz života koji su bili otrov za mene, sa roditeljima jednom za sva vremena rasčistila, isterala sve na površinu, rekla sve što me je povredilo. I sad je sve u redu. Majci nije bilo svejedno. Ja ne kažem, oni mene vole, ali ako sam napravila grešku, za šta ja ne smatram da je bila greška, jer sam tog dečka volela, zašto me razapeti? Tako da, anksioznost je meni puno pomogla u tome i dala mi hrabrost da se borim, za sebe i svoju porodicu.
Najteži momenti su mi bili kad pogledam svoju decu, pogotovo mlađu ćerkicu, koja je tako sedela uz mene u kući, sve to vreme. Kad sam shvatila da ja njoj uskraćujem šetnje po parkićima, igranje sa decom, sve ono što ona voli, trgla sam se. I šetale smo moja Jelena, anksioznost i ja. Onda nas je vremenom anksioznost napustila i ostale smo samo nas dve.
Kada i kako si odlučila da uzmeš stvar u svoje ruke?
Onog momenta kada sam videla da pate i drugi ljudi oko mene, najviše deca. I kada sam videla da ja ne živim, da moj život prolazi pored mene.
Šta ti je najviše pomagalo na putu prevazilaženja anksioznosti?
To je defiinitivno moj profesor. Mi skromno živimo, muž i ja smo podstanari sa dvoje dece. Ja nisam imala novca za psihoterapije. Moj profa mi nije uzeo ni jedan dinar. Kad sam prvi put otišla kod njega, morala sam da uradim test da bi utvrdili stepen anksizonosti i on mi je rekao, ukoliko je to nešto kritično, da je najbolje da idem kod psihijatra, međutim bila sam na početku svega, vrlo svesna toga šta mi se desava i on je rekao da mi to zajedno možemo da prebrodimo. I zaista je bio tu za mene u bilo koje doba dana i noći.
Kakvu poruku imaš za one koji sada misle da njihova anskioznost nikada neće proći?
Porucila bih im da budu hrabri i da veruju u sebe. Da prihvate anksioznost kao deo sebe, da je zavole. Meni je moja anksioznost poručivala nešto i vama vaša anksioznost sigurno nešto poručuje. Nemojte samo da mislite na to koliko vam je teško. Svima nam je bilo isto kao vama sada. I jedna jako bitna stvar- ne bojte se!
Za kraj želim da se zahvalim administratoru ove predivne stranice i grupe na svemu, jer u moru grupa o anksioznosti, ova je posebna. Takođe, želim da kažem da se ja i dalje borim, ne mogu da kažem još uvek da sam prevazišla sve, ali verujem u sebe i ozdravljenje. Ne žurimo nigde, anksioznost nije ni došla tek tako odjednom, ne može tako brzo ni da ode. Ovo smo ukratko moja anksioznost i ja.
Na pitanja odgovorila Ljubica Milosavljević.
Hvala Ljubice i hvala na pohvalama. 🙂
