Anksiozni Optimista

Kako stvarno izgleda napad panike?

Osobe koje pate od anksioznih poremećaja i koje doživljavaju panične napade su snažne osobe. Da je to sve što imamo u toku dana od izazova i dalje bi bilo preteško. Ali mi idemo na posao, brinemo o svojoj porodici, tu smo za svoje prijatelje i trudimo se da se ponašamo „normalno“ dok se borimo protiv nezamislivih osećaja – e to je već previše.

Napad panike ni jedna osoba ne doživljava na isti način. On dođe, čini se, ni od kuda, bez prethodne najave. Obično kada smo u opuštenom stanju, kad zastanemo da odmorimo i kada ga uopšte ne očekujemo. Puls se ubrza, a dlanovi se znoje. Uglavnom ne možemo da dođemo do daha. Neko ima bolove u grudima. Neko se zaledi, neko ima neodoljivu potrebu da pobegne iako zna da ne može. Ali, ono što je zajedničko paničnim napadima je osećaj ili misao da će se dogoditi nešto katastrofalno ili da ćemo umreti. I koliko god to zvučalo preterano, koliko god mi znali da se to neće desiti, uveravam vas da je veoma stvarno.

Često sam ih doživljavala kad sam bila sama, što mi je uvek bila lakša opcija. Teže mi je bilo kad doživim napad panike dok sam okružena ljudima, jer sam tada pored ostale muke pokušavala da napad sakrijem, posmatrala ljude oko sebe i brinula i o tome da li je neko primetio moju nelagodu. Skoro je umetnost sakriti to. Uvežbala sam dovoljno dobro da funkcionišem pred drugima. Do te mere da kad bih im ispričala kroz šta sam prolazila, obično bih čula odgovore: „Nisam imao/la pojma!“, „Nikad ne bih rekao/la.“ i „Ti, nema šanse?!“.

Kod mene su napadi uglavnom počinjali vrtoglavicom i osećajem da ću se onesvestiti. Misli koje mi tada prolaze kroz glavu su neshvatljive. U sebi vrištim i ne znam kako se to ne čuje spolja. U mozgu mi se isključi prekidač i prelazim iz stanja razmišljanja i logičnog funkcionisanja u stanje: „Bože, umreću uskoro, moram pobeći odavde, to je to, definitivno umirem, neeeeeeee“.

U tim trenucima sam morala da hodam, uz osećaj da propadam. Ne znam kako sam ostajala na nogama, sigurna sam bila svaki put da ću se srušiti. A nisam mogla da sedim ili ležim jer bi mi tako bilo gore. Tipično, moj odgovor na panični napad uvek je bio beg. Bilo mi je drago kad sam sama, ali se tada i prepadnem što sam sama. Valjda se svako boji da umre sam.

Nisam želela da me neko vidi takvu. Šta ako se onesvestim? Šta ako umrem? Hoće li me neko naći? Da li treba da zovem hitnu pomoć? Ali šta ako je to samo napad panike? Onda ću se osećati glupo, biće me sramota što sam ih ponovo zvala.

Ako sam bila na poslu u trenutku napada, hitno odlazim u toalet i šaljem poruku nekome ko zna za moj problem i ko mi je blizak. Ali ne nekome ko će brinuti, ne mogu da podnesem da uznemirim druge. Šaljem poruku da mi nije dobro. Da ću se onesvestiti. Ne znam šta da radim. Šizim.

Do tog stadijuma napada već plačem i teško dišem. Premeštam težinu sa noge na nogu, cupkam. Grlo mi se zatvara. Sve je preglasno i svetlo mi smeta. Osećam se zarobljeno između panike i očaja. Kad sam na paničnoj strani, borim se protiv sopstvenog instinkta da pobegnem. Kada sam na očajnoj strani, borim se protiv strašnih misli. Stvarno štrašnih misli.  

Šta se dešava? Da li je ovo napad panike ili umirem? Hoću li se onesvestiti? Šta ako mi sad stane srce? Šta ako poludim, gde li će da me odvedu? Kako bi prošlo desetak minuta, počela bih da se smirujem. Logika mi se polako vraća. Bolje mi je. Tada odem da proverim da li je neko primetio. I pitam se da li je kraj ili me uskoro čeka još jedan.

Da, napad panike uglavnom ne traje duže od petnaest minuta, ali efekti traju ostatak dana, nekad i nekoliko dana. Posle svakog napada sam osećala neverovatnu iscrpljenost, ali bih i dalje bila na oprezu, za slučaj da se vrati. Skeniram telo, pitam se da li je to sve za taj dan (samo jedan napad panike) ili ću proći kroz još jedan dan pakla?

Znam da može biti teško zamisliti napad panike ako ga nikada niste imali. Ja nisam mogla da ga zamislim pre nego što sam ga doživela. Ne izgleda baš onako kako ga prikazuju na TV-u. One papirne kese mogu izgledati pomalo dramatično, nekome i smešno. Ali se u praksi uglavnom ne koriste.

Kada pričam sa onima koji su ih osetili na svojoj koži, kažu mi kako su nekada mislili da su ljudi koji imaju napade panike slabi (zašto se jednostavno ne saberu). A onda osete to i sve se promeni. Da li znate kako je to imati strah od straha? Da, užasavala me je pomisao da ću opet doživeti toliki strah i paniku da mislim i osećam da umirem.

A sada ću pokušati da dočaram i slikom.  

Zamislite da se vozite automobilom planinskim putem. Sunčan je dan i slušate svoju omiljenu pesmu dok se vozite po krivinama. Uživate u vožnji i razmišljate o svojoj porodici, prijateljima ili onima koje ćete uskoro videti.

Tada vam, odjednom, blokira volan i idete pravo kroz ogradu. Podignete ručnu kočnicu tačno na vreme- u poslednjem trenutku, ali prednji kraj automobila visi sa planine, a zadnje gume se drže o ogradu koju ste probili. Klatite se napred-nazad. Jedan pogrešan potez i vaš automobil će skliznuti sa litice.

Da li pokušavate da pobegnete? Da li mirno sedite i čekate da vas neko izbavi? Da li prihvatate svoju sudbinu? Šta radite? Čini se da automobil polako klizi napred. Da li je to to? Teško je reći. Ne možete racionalno razmišljati. Morate da odete odatle, ali ne smete da se pomerite. Bespomoćni ste.

To je napad panike. Baš tako, odjednom se desi, što ga čini surovim. Ne očekujemo ga, živimo svoj život, a onda sekundu kasnije osećamo kao da smo na ivici smrti. Ne mogu rečima objasniti koliko nam je ovo stvarno.

Naš um tada veruje da ćemo uskoro umreti. Šalje nam bujicu adrenalina u krvotok. Naše srce ubrzano kuca, da bi poslalo više krvi u naše mišiće. Naše disanje postaje pliće, što nam omogućava da unesemo više kiseonika. Šećer u krvi skače i naša čula se izoštravaju. Naše telo pokušava da nam pomogne da se suprotstavimo opasnosti ili da se sklonimo s puta, ali ne shvata da ne postoji stvarna opasnost.

Zato su napadi panike tako iscrpljujući. Osećamo se kao da smo bili na pragu smrti. Nismo bili suočeni sa realnom situacijom, ali smo bili suočeni sa svojom percepcijom koja je i više nego realna u tom trenutku.

Na kraju prođe. Uvek je tako. Ono što ostane još neko vreme je osećaj iscrpljenosti, nekad i potištenosti ili stida. A često i osećaj ljutnje. Kako je moguće da me tako savlada? Tako sam se osećala dok sam ih imala, očajno.

I pored svega toga nastavljamo da radimo na sebi, trudimo se i idemo dalje. Iznova padamo i ustajemo, oporavljamo se i ne predajemo. Upravo zato su ljudi koji imaju napade panike ratnici. Svakodnevno vodimo bitke. Znamo prirodu zveri. Ne znamo kada će napasti, ali znamo da ćemo preživeti sve što nam servira. Suočili smo se sa smrću na svoj način, a ona nas još uvek nije pobedila. Preživeli smo poslednji napad panike, a preživećemo i sledeći. Nemamo izbora.

Moram da kažem da nisam imala svakodnevne napade panike, anksioznosti da, ali panične ne tako često. Dobro, bilo je perioda kad su bili i svakodnevni, ali ne duži vremenski period. Drmali su me nekoliko godina. Pre tri godine sam počela da se suočavam sa njima na pravi način. Tako što bih pustila da me savladaju, a da ja ne radim ništa. Onda su se proredili, pa je došlo vreme da ih više nemam. Nisam ih imala dve godine.

Nije jednostavno, nije lako, najteže je u tom trenutku ne raditi ništa. Ali jedino je izlaganje strahu uspelo kod mene. To se vežba, na tome se radi. I može da se prevaziđe, sigurna sam, jer sam ja uspela. Nije lako ni ući u stomak kita (kad pišem tekst proživljama to iskustvo ponovo), ali ja to uradim jer znam da nekome može da pomogne, a to me čini srećnom. Meni bi u tom periodu života značilo samo da znam da je neko uspeo da ih više nema. Da je neko prešao igricu…

  1. Jedno veliko HVALA, za sve tekstove, koje si napisala. Dobar si covek, a gledajuci tvoju sliku, plus tekstvi, mozda i andjeo! Jos jednom hvala!

  2. Devojko, sjajna si…pored toga što si Anksiozna 🙂
    Šalu na stranu, tekst je veoma afirmativan i upečatljiv. Jedan sam od onih ratnika koji se već više od 2 decenije bori ili beži od ovog poremećaja. Na svoj način se snalazim kroz ceo ovaj period, bez medicinskih preparata, zbog nekog unutrašnjeg stava.
    Mislim da je ključ u tome, da je naš mentalni sklop takav i ima sklonosti ka ovoj vrsti poremećaja i shodno tome smo više izloženi i ranjiviji.
    Nekada deluje neizdrživo a nekada se prevazilazi bez mnogo muke, ali suština je da svako treba da pronađe svoj način za rešavanje problema.
    U svakom slučaju, puno pozdrava i hvala što si nas ohrabrila i postovetila sa ovim tekstom.
    Sve najbolje.

    Željko

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *