Ova godina je za sve nas bila neverovatno teška, stresna i neizvesna. Da mi je neko rekao pre godinu dana da ćemo narednu godinu provesti uglavnom zatvoreni, ograničeni i socijalno izolovani, naravno da mu ne bih verovala. Da ćemo posao raditi od kuće, a da će park biti jedino (skoro) bezbedno mesto za izlazak. Da nećemo moći da putujemo… Verovatno bih zakolutala očima, smejala se i pomislila u sebi da je ta osoba pojela previše kakao proizvoda.
Istina je da je ovih devet meseci, počev od pandemije, bilo najizazovnije vreme za sve ljude, možda i najviše mentalno. Kako je moguće da virus zaustavi ceo svet? Kakve su šanse da se to dogodi? Zašto sada? Puno je pitanja na koje niko nije dao odgovor.
Bila je ovo izazovna godina i za mene, sa puno promena. Ono što je bilo dobro je da sam u januaru pokrenula Anksioznog Optimistu i od tada se družim sa vama. Učimo zajedno da prevaziđemo anksioznost i napade panike, razmenjujemo iskustva, pomažemo jedni drugima, imamo i Udruženje, a uspeli smo i da se družimo na grupnim radionicama. Tačno je da je mnogo toga bilo neizvesno, i dalje je. Ali, ja optimista uvek pomislim: pa, od ovoga ne može gore, može biti samo bolje.
Iskreno, i mene neke stvari u ovoj situaciji brinu. Brinem za bliske ljude. Brine me posao. Ne znam u šta da verujem. Bez obzira što znam mnoge tehnike, nekad teško zaspim. Sada ne dam da me briga preplavi, ne dešava mi se da me strahovi obuzmu, ali bilo bi neiskreno da kažem da ova situacija ne utiče na mene.
Ipak, imam svoje mehanizme odbrane. Ne pratim portale, ne gledam vesti, ustvari, ne gledam televiziju uopšte. Družim se sa ljudima koji mi prijaju, radim više vremenski jer mi posao pomaže, i čekam… Ali, kao što pišem i vama, mi iz ove situacije možemo mnogo naučiti, posebno mi anksiozni. Ova godina je za mene bila i teška i najlepša sa druge strane, zato osećam da sam čak i ojačala.
Ova godina me je naučila zašto je u redu da nemamo sve pod kontrolom. Lekcije koje sam naučila o kontroli (ili njenom nedostatku) pomažu mi da smanjim nivo anksioznosti kada postanem preopterećena i uplašena. Nadam se da bi mogle pomoći svima koji se slično osećaju u ovim nesigurnim vremenima.
Život je pun neizvesnosti i to je u redu.
U ljudskoj je prirodi da želimo da imamo kontrolu i objašnjenje za gotovo sve. To nam pomaže da ostanemo smireni. Međutim, život je zaista niz neizvesnih događaja. Da, imamo kontrolu nad nekim stvarima. Sve više verujem da mi možemo imati kontrolu samo nad svojim postupcima. Isto tako nemamo kontrolu nad mnogim stvarima – poput pandemije, drugih ljudi, vremena, nesreća… Radi se o udobnoj navigaciji kroz nesigurnost. Što se više mirim sa tim da je u redu što ne znam sve i što ne mogu da predvidim budućnost, manje osećam anksioznost.
Treba da se fokusiramo na putovanje, a ne na odredište.
Kad god bih prolazila kroz stresan period, moj um bi uvek prelazio u režim brzog premotavanja unapred. Odjednom bih u glavi otputovala u budućnost. Šta će biti za pet godina? Gde ću da živim? Da li će ljudi koje volim biti dobro? Da li ću imati siguran posao? Kako ću se snaći…
Kada sam učila kako da smanjim anksioznost, vežbala sam da što više ostanem u sadašnjem trenutku. I to mi u ovoj situaciji mnogo pomaže. U doba corona virusa, odlazak predaleko u budućnost, sa svim strahovima i neizvesnostima samo će dodati nepotreban stres mom životu, jer nemam pojma šta dolazi ili kada. Da, možemo biti oprezni. Međutim, važno je da shvatimo da briga, posebno dugoročno, ništa ne rešava. Samo nas udaljava od života i svih vrednih trenutaka koji se odvijaju oko nas u sadašnjosti.
Promene mogu izgledati strašno, ali biram da rizikujem.
Ovo je godina velikih promena u mom životu. Sada mogu da kažem da sam srećna što sam izašla iz zone komfora, shvatila da mi mnogi ljudi i stvari koje ne puštam iz života samo prave još više zavrzlama. Promenila sam uverenja. Preuzela sam odgovornost za svoje postupke, shvatila sam da je do mene i prestala da krivim druge ljude i okolnosti. Ispravila neke greške. Promenila posao, uz veliki rizik. Život je kratak i uvek je pravo vreme da unosemo promene kako bismo nastavili da se razvijamo.
Šta se desilo? Sada živim u skladu sa tim ko sam ja, više ne radim protiv sebe i svojih osećanja. Oko mene su ljudi koje volim. Srećna odlazim na posao.
Svakog dana učim nešto novo.
Ako ovo nije univerzum koji šalje neku vrstu snažne poruke, onda zaista ne znam šta je. Ova godina me je naučila da ništa nije zagarantovano i u trenutku se sve može promeniti. Naučila sam da kada poželim da čujem nekoga, da pozovem odmah, jer kada ostavim za kasnije, možda bude kasno. Naučila sam da se opustim i provedem kvalitetno vreme sa porodicom i prijateljima. Naučila sam da svakog dana mogu da učim, jer jedino tako mogu da budem bolja, ne od drugih, nego od sebe od juče.
Jedina konstanta u životu je unutrašnja radost.
Jedino što mi niko ne može oduzeti je unutrašnja radost. Moj optimizam i vera u dobro je moj blagoslov. Ja sam uvek srećna, jer znam šta radim i gde da je tražim. I znam da će sve biti u redu. Koliko god život postao težak, važno je pronaći radost u sebi. Iako ponekad može biti prilično izazovno, to je ono što treba svi da pokušaju da rade svesnije. Radost se može naći i u teškim i mračnim vremenima, jer dolazi iznutra. Niko nam ne može oduzeti radost osim nas samih. Eto, to je život.
A za sve vas kojima je teško da se izborite sa ovom nesigurnošću, da sada pronađete unutrašnju radost kada se čini da je sve van vaše kontrole, da se suočite sa životom i svim njegovim neizvesnostima prijavite se na grupne radionice, da to uradimo zajedno.
