Kod svake osobe anksioznost se drugačije ispoljava. Takođe, ne postoji jedan način prevazilaženja ovog stanja. Nekada je potrebno mnogo vremena da pronađemo svoju formulu. Ali, važno je da znamo da ta formula postoji i čeka da je otkrijemo. Nekada imamo više motivacije i samopouzdanja, nekada se umorimo i čini nam se da je sve što radimo uzalud i da anksioznost nikada neće proći. Lično smatram da nam nečija priča može biti motivacija ili inspiracija i to je razlog što sam odlučila da na blogu, pored mojih priča, postavljam i vaše priče.
Na redu je priča u muškom rodu. 🙂 Da, posle dužeg vremena imamo priču jednog mladog momka.
Kada se prvi put dogodilo nešto da pomisliš da imas problem?
To se dogodilo početkom januara, odlično se sećam tog dana. Budim se, otvaram oči, osećam nervozu u stomaku, znojenje šake, rekao sam sebi proći će, skuvao kafu, rekao sam majci da osećam “neku” nervozu u predelu stomaka. Ali nije prošlo.
Da li si sam sebi na Google postavio dijagnozu ili ti je anksioznost utvrđena kod stručnog lica? Kako si se nosio sa tom informacijom?
Odmah sam tog dana ukucao na guglu “nervoza u stomaku, znojenje ruku”, gde mi je odmah izašlo “anksioznost” i tu je počeo pakao i začarani krug u kome sam non-stop tražio na internetu informacije o anksioznosti, kako, zašto, zašto ja… Svakakve misli su mi prolazile kroz glavu. Osamio bih se, sedeo u sobi i čitao na internetu. Što ne preporučujem nikome. I tako je prolazio dan za danom, krevet, telefon, gugl i ja, agonija 24/7. Svaki put kada bih pročitao nešto na internetu u vezi anksioznosti, toliko bih se uznemirio da nije bilo izdržljivo. Posle 2 nedelje sam odlučio da potražim stručnu pomoć.
Šta je najbolje, a šta najgore, što ti se dogodilo dok si imao najjaču anksioznost?
Najbolje je bilo to što sam razgovarao sa svojim roditeljima, tada kada sam imao najjaču anksioznost, to me je veoma smirivalo, ili izađem sa društvom, trčim radim bilo šta (dobro, to nisam baš mogao na početku, ali sam uspeo). Najgore je bilo to da se zatvorim u sobu ili u wc i da kukam nad svojom sudbinom, a da time još više pojačam anksioznost i crne misli.
Kada i kako si odlučio da uzmeš stvar u svoje ruke?
Kao što rekoh, posle 2 nedelje pakla, odlučio sam da potražim stručnu pomoć, u nadi da će mi reći da mi nije ništa i da će proći. Kada sam krenuo sa majkom kod neuropsihijatra, osetio sam još veću anksioznost, strah od toga šta će mi reći, šta ako moram da koristim lekove, kako ću ja to, itd. Ušli smo unutra, doktor mi je postavio nekoliko pitanja, ali su mu moj stav i moja reakcija na njega dovoljno rekli. Da, to je anksioznost. Rekao mi je da je to generalizovani anksiozni poremećaj. Prepisao mi je tablete. Izašli smo iz ordinacije i rekao sam majci da ja neću da pijem lekove! Ali se moje stanje nije menjalo.
Šta ti je najviše pomoglo na putu prevazilaženja anksioznosti?
Ja sam 6 meseci trpeo svu tu nervozu, sve anksiozne napade. Zašto? Jer nisam verovao doktoru, koji je stručan i koji je video ko zna koliko ljudi sa istim problemom. Ali, posle 6 meseci odlučio sam da odem kod psihijatra u Beogradu. Ja sam znao šta mi je i samo sam tražio da mi pomogne da prevaziđem to stanje. Prepisao mi je 2 leka. Rekao mi je da imam aknksioznost sa hipohondrijom. Počeo sam sa terapijom, koristim je skoro mesec dana. Mogu slobodno reći da mi je bolje. Naravno, ne kažem da će od tableta to stanje da nestane, ali će mi pomoći da racionalno sagledam neke stvari. Jako mi je pomogla jedna knjiga, porodica, prijatelji, njihova podrška i ljubav. Dosta mi je pomogla yoga i teretana, spremanje ispita i položeni ispiti.
Kakvu poruku imaš za one koji sada misle da njihova anksioznost nikada nece proći?
Imam poruku za sve koji se sada susreću sa bilo kojim zdravstvenim problemom- nikako ne postavljajte sami sebi dijagnozu, ne čitajte neproverene sajtove na internetu. Svaka osoba je drugačija. Nemojte misliti da je sramota da se obratite stručnom licu, nije sramota. Mi nismo bolesni, mi smo samo bili previše dobri i previše smo stvari prećutali i potiskivali da je moralo nekad da pukne. Obavezno se javite stručnom licu i obavezno mu verujte, ne budite kao ja, koji prvi put kada je otišao nije verovao, a možda bih na vreme neke stvari zaustavio. Verujte, poslušajte. Svakome od nas život da onoliko koliko možemo podneti. Znam da je jako teško na početku, ali verujte, biće bolje, biće mnogo bolje!
Najviše me je bolelo kada kažu “ti si muškarac, ne smeš da plačeš, ne smeš da imaš takve emocije”. Ali svi smo mi ljudi, svi imamo prava da ne budemo dobro! Muškarce ne treba da bude sramota da kažu da imaju problem. Problem ne bira pol, starost, nacionalnost, itd. I da, ljudi, čuvajte se, bićete dobro! Niste sami, nismo sami! Slušajte stručnjake, prihvatite svoje emocije, svoje senzacije, znam da nije lako, ali je neophodno za oporavak. Šaljem vam svima ljubav.
Na pitanja odgovorio Petar Stojmenović.
Hvala Petre.